Otkako sam u Srbiji ne mogu da se odbranim od Kosova. Mislim, od odbrane Kosova na svim frontovima.
Na onom fudbalskom ratištu smo podlegli neprijateljskom Brazilu, ali smo protiv prijateljske Švajcarske barem saznali koliko košta javno mahanje šakama u želji da se na velikoalbanski način uzleti. Cena je 8.650 Evra. Šta je to za Ramu i Mesića koji očito vole da vide vizantijskog dvoglavog orla kako uzleće iz švajcarskog dresa? Ali crnog orla, albanskog, ne belog, srpskog. Rama već skuplja za jadne fudbalere, neka plate koliko košta.
Znamo i koja je tačna cena kada pomešaš nesposobnog nemačkog sudiju sa nesposobnim haškim sudijama: 5.000 franaka. Krstajić bi morao što pre da plati jer se zna da si nadrljao kada duguješ u „švajcarcima“.
A i među albanskim navijačima koji iz čisto platonskih razloga svesrdno navijaju za Švajcarsku retko ko bi se setio da je Dik Marti – Švajcarac. To je onaj gospodin koji je u svom izveštaju za Savet Evrope pre osam godina izneo teške optužbe na račun Tačija i njegovih ratnih drugova. Ukratko, radi se o trgovini organima ubijenih Srba.
Kad smo već kod Švajcaraca, predsednica Parlamentarne skupštine Saveta Evrope Lilijan Mari Paskije, imala je dosta muke da zauzda Aleksandra Šešelja koji je hrvatskog premijera Andreja Plenkovića prozvao u Strazburu, gde se Plenković kao gost obratio Parlamentarnoj skupštini. Šešelj junior je Plenkovića nazvao liderom „neonacističkog režima u srcu Evrope“. A hrvatski premijer je odmah uzvratio spočitavši Srbiji velikosrpske planove i agresiju devedesetih. Ovakve stvari smo navikli da gledamo kod oca kao neprikosnovenog skandal-majstora šovinističke groteske, ali izgleda da ni sin nije bez dara.
A na briselskom frontu saznali smo senzacionalnu stvar da neće biti nasilnog osvajanja severa Kosova. Jer su se obe strane usaglasile da sve sporove rešavaju mirnim putem. Čemu se toplo nada i Zorana Mihajlović, inače ministarka građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture Srbije.
Kad se Vučić umori od umovanja o KiM-u, onda ponekad uskače ministarski ešalon, pa i Ana Brnabić, ali sa primetnom nelagodom menadžera koji pokušava da uhvati tercu narodnjačkoj melodiji. Kada se umore neumorni Đurić i Vulin, kada svu estradnu municiju ispuca Dačić, onda pokoju o Kosovu kaže i dobrica Rasim Ljaljić.
Sve do novog kruga javne kosovske psihoterapije.
Na vojno-policijskoj vežbi u Kraljevu Aleksandar Vučić je pred kamerama odolevao kiši kao replikant Roj na kraju „Istrebljivača“, izgovorivši još jednu britku istinu iz kosovskog ciklusa: „Ničeg lepog nema oko Kosova što možemo da dobijemo i ponudimo narodu“.
Ako su se dve strane posle svih tih pustih godina dogovorile da se ne biju, čemu onda vojna vežba? „Ne pretimo nikome, spremni smo za kompromise, dijalog i mir, ali nismo spremni, niti ćemo prihvatiti nekakve nove ’Oluje’, ni egzoduse Srba“, rekao je Vučić. Znači li to da bi po upadu dugih cevi širih razmera na relaciji Priština - Severna Mitrovica srpske mirotvorne duge cevi dobile komandu „na vatru uzvratiti vatrom“?
Vučić je javno priznao da bi mu takva situacija donela pravi hamletovski košmar. On je za kompromis. Kompromiserstvo je u modi. Samo što Priština kompromisom smatra beogradsko potpuno priznanje nezavisnosti. A Beograd sve što je manje od nezavisnosti, a malo više od Miloševićeve „autonomije“.
Unutrašnji dijalog se pretvorio u niz monologa. Crkva zna šta neće. Nikakvo odmrzavanje zamrznutog sukoba, ako bi ta termička terapija dovela do suočavanja odmrznutih Srba sa faktičkim stanjem. A Vučić još ne zna šta hoće. Ali i on zna šta neće – neće u boj na Kosovo. Neće ni da potpuno odustane od kosovsko-metohijskog diskursa. Pošto crkva u Srba, a i četiri petine njih žele da se produži hibernacija u kojoj se nalazi sukob (ko zna, možda Rusija toliko ojača da će naša deca ili unuci opet moći u boj), a Vučić baš i ne bi da ostavi sve kako jeste, onda se dijalog zasniva na razgovoru gluvih.
Slaviša Ristić, samostalni poslanik iz Zubinog Potoka, cinkari na Vidovdan Aleksandra Vučića Putinu u pismu u kojem mu preti Đinđićevom sudbinom – ako preda Kosovo separatistima. To je neznatno ispeglana verzija grafita sa Zelenjaka „Ko potpiše – tog ubiše“. Naravno, digla se velika prašina. Mora da se Ristić druži sa Amfilohijem.
A posle Zagreba, Vulinu gostoprimstvo otkazala i Priština. Naposletku će ministar odbrane zaista biti primoran da se bavi samo svojim poslom.
Sve u svemu još ima mržnje iz devedesetih. Samo što ona posle dugogodišnje reciklaže nije operativna. Zadovoljava se bulevarizovanim političkim mejnstrimom i kloakama interneta.
„Mržnja ubija onog koji mrzi, a ne onoga koji je predmet mržnje“. Ovu rečenicu nije izgovorio Dalaj Lama. Niti je to citat iz Gandijeve zaostavštine. To je izjava predsednika Srbije Aleksandra Vučića kao odgovor na inteligentna pitanja šta misli o antisrpskim porukama Džake/Šaćirija/Mesića/Plenkovića i Fife.
To što je Vučić rekao čak je i mene kao starog pacifistu dirnulo. To je toliko nedinarski, toliko daleko od srpskog inata i ostalih klišea, da ne znam gde da svrstam ovu izjavu. Nju bih i ja mirna srca mogao da potpišem. Kasna filozofska spoznaja? Potresan vrednosni preokret? Vešt makijavelizam? Pragmatična politika? Tehnika vladanja?
Da Vučić nije naizmenično osion i netrpeljiv prema opoziciji, svojim saradnicima i zamišljenim neprijateljima s kojima se stalno hvata u koštac pred kamerama, došlo bi mi da ga zbog ove izjave zagrlim. Ali se onda setim: ako mržnja ubija mrzitelja, kako je Aleksandar Vučić preživeo samog sebe? On bi prema količinama pizme koju je isijavao do 2008. morao biti u najmanju ruku klinički mrtav. Taj čovek nije samo mirotvorac, već i medicinski fenomen.