Mostarska elegija
7. septembar 2019.
U Beogradu je Mostar saobraćajna petlja na autoputu. U Srbiji po kafanama i na svadbama pevaju „Čudna jada od Mostara grada“. Samo što Ahmo iz pesme biva zamenjen izrazom „dragi“. Dvojica dobitnika NIN-ove nagrade za roman su u ovom milenijumu – Mostarci. Jedan po opredeljenju i roditeljima, a drugi po rođenju. Ali Mostar je običnom čoveku daleko, kao Nikaragva.
Dobar razlog da nešto napišem o jednom od najlepših gradova bivše Jugoslavije.
Mostarsko opredeljenje
Mostar nije moj ni po rođenju ni po boravku, jer sam u tom gradu bivao povremeno i kratko. Kada bih, međutim, mogao da biram, bio bih po opredeljenju Mostarac. Čudan je to iskaz za nekoga ko je rođen u Zemunu, a odrastao u Bosni. Verovatno u toj misli ima nešto od sumnjivog klišea: beskonačni niz sunčanih dana uz beskonačno zelenu reku, a iznad svega luk mosta.
Ipak, moja opredeljenost za Mostar počiva na svesti da je to tačka u kojoj se, kao možda još jedino u Andaluziji, ukrštaju svetovi koji se prepliću i u meni: Mediteran je kroz kapiju mosta pohrlio duboko u kontinent, Istok i Zapad su se posle vekovnog rvanja ovde zaglavili poput teških galija koje su nakon sudara ostale na suvom, ukleštene, nemoćne da se nametnu, nemoćne da odstupe. A ne mogu ni da potonu, jer more nije dovoljno blizu.
Ovde je more tek obećanje u oglašavanju galeba. Ovde se sve silnice sveta i njegova nepočinstva vide jasnije. Ali se možda baš zbog toga nameće lepota kao odgovor na nepočinstva.
Mostar je dokaz da lepota može da nadživi one koji su pokušavali da je ubiju. Među njima su čak i neki Mostarci koje sam dobro poznavao. Ali o njima neću.
Lična hronika mostarskih trenutaka
Bio sam u gradu više puta. Početkom osamdesetih sam posetio druga koji je tamo služio vojsku. Pili smo Žilavku na terasi hotela „Ruža“ i razgovarali – o čemu bi drugom kada imaš dvadeset godina – nego o Mostarkama. Onim dugonogim bićima nestvarne lepote, s čudnim naglaskom i drskim pogledima.
No, moj prvi susret sa Mostarom desio se desetak godina ranije. Osnovna škola u bosanskoj varošici u kojoj sam rastao izabrala je upravo Mostar za odredište ekskurzije. Čopor divlje dece, pušten iz autobusa, razmileo se tada kamenim sokacima.
U Bosni je sve bilo pastelno, poslusenovito, čak je i leto na svom vrhuncu, u avgustu, krilo u sebi neku nemu setu. Hercegovina i Mostar koji sam otkrio tada u mom dečijem oku nisu imali ni traga od blagih prelaza boje u boju, od opreznog i odmerenog prelivanja dana u noć, senke u maglu. Kontrasti su bili bolno lepi. Bleštavobeli kamen i tamnozelena voda pod stenom. Nemilosrdno sunce i ledena Neretva.
Ferko, koji je bio najsmotaniji od nas, najeo se tada previše masnog bureka. Nastavnici su nas okupljali za polazak, kada smo preko ograde u blizini mosta videli kako on skinutih gaća čuči na obali Neretve. Mostarci su već uočili unezverenog dečaka i počeli da mu dobacuju iz kafansnih baštica. Ljutiti razrednik je tražio načina da dozove Ferka, jer nije znao kako da siđe do obale.
Kako god, prva jaka mostarska slika koja mi je ostala u sećanju: Ferko pere stražnjicu na Neretvi.
Docnije sam dolazio raznim prilikama. Najviše na dan, nekada ni toliko. Imam i fotografiju sa nekoliko sarajevskih studenata i studentkinja, a iza nas Mostar kao na razglednici. Taj grad je za mene ostao predivna kulisa, a život se odvijao u Sarajevu.
Mostar bez „Starog“
Rat je zver koja pali biblioteke i ruši mostove. Tek kada je kamen mosta pao u Neretvu, kada sam to video na nemačkoj televiziji – bio sam već u Regenzburgu – počeo sam da se pitam nismo li svi odveć neoprezni na svojim putovanjima. Možda tog čuda koje gledamo danas već sutra neće biti. Trebalo je bolje pamtiti detalje svojih boravaka u Mostaru. Kao što je trebalo bolje iskoristiti vreme sa ljudima kojih više nema.
Predrag Matvejević, pisac „Mediteranskog brevijara“, za života je rekao da su Mostarci svoj most zvali naprosto „Stari“, te da su stene ispod mosta nazivane pećinama. Pećine su imale svoja imena: „Zelenika, nad kojom su rasli smokva i šipak, Šuplja pod kojom je opasni vrtlog (kapak), mali i veliki Soko, Glavar nalik molu u nekoj maloj luci, veliki Duradžik na kojem su se dječaci pripremali za 'skok sa ćuprije'. Na sva ta mjesta slijetali su galebovi s mora. Tu je Mediteran…“
Ovim pećinama u trenutku rušenja 1993. pridružilo se kamenje Hajrudinovog luka razapetog među svetovima.
Setio sam se tada da je Mostar pre rata za mene bio tek veća verzija hercegovačke varoši Stoca koju sam voleo svim svojim čulima. Provodio sam nekoliko dana leti kod prijatelja Mense u tom gradiću na reci čudesne lepote – Bregavi. Stolac je za mene bio originalni predložak mediteransko-orijentalne civilizacije koja počiva na leđima iščezle antike i srednjovekovlja punog stećaka. Mostar je mogao da bude tek njegov veći, prelepi odjek.
Kada se kanjon Neretve ukazao svojim užasnim, krezubim osmehom bez Mosta, shvatio sam da je zločin prema jednom kamenu iz ukupnog zdanja svetske lepote – zločin prema ukupnoj lepoti sveta. Prepoznao sam osmeh Tanatosa.
U ranjenom gradu
Posle rata sam došao čim sam mogao. Moj prijatelj iz sarajevskih studentskih dana, književnik Dragan Šimović, još je bio živ. Vodio je prelepo mesto koje je nazvao „Škrinja“. Tada je ta antikvarnica i knjižara sa kulturnim zbivanjima bila pribežište za Mostarce željne drugog i drukčijeg.
Upoznao sam u „Škrinji“ tri mlada mostarska pesnika. I pomislio da se ovaj grad obnavlja, uprkos svemu. Sećam se da smo pred moj odlazak sedeli u staničnom bifeu kod Salke, da je Miro, stari književni vuk, sukao brkove i naručivao meze i piće. Pridružio nam se raspričani građanski aktivista Ibro koji je naišao autobusom iz Dubrovnika s namerom da presedne za Sarajevo. Propustio je naredna dva autobusa. To je bio jedan od onih trenutaka kada se punoća života objavi za kafanskim stolom i traje u nedogled, vrtložeći se u brzim i pametnim doskočicama i smehu.
Jednom je moj sin, kada sam ga odveo u Mostar, u baštici kafea kod Mosta popio pet ili šest Kokti. Bio je otprilike toliko star kao ja na ekskurziji, ali njegova uspomena iz Mostara biće povezana sa prvim ukusom jednog napitka koji nije postojao u Nemačkoj.
Sedeli smo tu sa celom redakcijom odličnog mostarskog časopisa, bilo je vrelo, u grad su počeli da se vraćaju turisti, već smo bili u novom milenijumu. Most je obnovljen. „Neko je rekao da taj obnovljeni most neće biti most nego spomenik mostu“, zapisao je Vladimir Pištalo februara 2004. u svom eseju „Povratak mostarskog mosta“.
Esej se ovako završava: „Dok su se radnici dovikivali trideset metara iznad vode, leptir kupusar je sleteo na kiselo drvo. Leptir je bio simbol jednostavne lepote. Mirisala je smokva. Dva divlja mačeta su se igrala, prevrćući se jedno preko drugog. Most se, iz sveta Platonovih ideja, vraćao na zemlju.“
Sve ovo je trebalo da posluži kao uvod, a nikako da stignem do klasične putopisne priče: Nedavno sam posetio grad, ovaj put kao turista, na nekoliko dana. Hteo sam da ga pokažem nekome do koga mi je stalo. Mislim da Mostar spada u onih nekoliko čudesnih stvari u ovom delu sveta koje bi za života svaki ozbiljan putnik morao da vidi.
Layla, You've got me on my knees
Priča o Mostaru je svakako i priča o Hajrudinovom mostu. I o Mostarskoj gimnaziji. Priča o fudbalskim čarobnjacima velikih i malih terena, mada „Velež“ nikada nije bio prvak Jugoslavije.
Mostar je, svakako, i jedno od imena ratne traume. Grad u kojem jedva da ima Srba, a Hrvati i Bošnjaci žive razdvojeni nevidljivom linijom ratnih zločina. Ako hoćete, možete na Bulevaru još uvek pronaći ruševine iz kojih džiglja drveće. Grad u kojem jedna polovina pati od totalne jugoslovenske amnezije, mada se uoči rata svaki deseti stanovnik izjašnjavao kao Jugosloven.
Ali za mene je Mostar najpre priča o Aleksi Šantiću koji prepevava Hajneovu pesmu „Der Asra“ da bi prepev postao jedna od najčuvenijih sevdalinki: „Kraj tanana šadrvana / gdje žubori voda živa“. Za mene je prosto neverovatno da Hajne nije sedeo u senci Mosta i gledao u Neretvu dok je pisao te stihove.
Sviđa mi se ta svetska parabola: Nemački Jevrejin speva pesmu o orijentalnom načinu strasti u kojoj će se prepoznati svi iz plemena onih „što umiru kada ljube“. Onda jedan mostarski Srbin prepeva te stihove, njih dočeka muslimanska muzička mašta na sazu. I onda se stvori nešto, što ima ukus, miris i zvuk veoma, veoma stare pesme.
Ni Hajne, doduše, nije izmislio priču koja je osnov pesme. Ona se zove „Madžnun Lejla“ (opsednut Lejlom), a nesrećni mladić se zvao Kais. Priča je iz arapskih oaza preko Persije i svih zemalja istoka putovala od sedmog veka, da bi je Hajne dvanaest vekova kasnije pročitao u nemačkom prevodu. Ne mogu drukčije da pojmim put ove Hajneove pesme od arapskih korena preko Nemačke do Mostara gde će postati starovaroško blago, nego kao filingrantski rad umetnosti kroz vreme. Ali i vraćanje priče samoj sebi, svom otpevanom smislu.
Sve ove misli se roje i u jednom od niza kafea uz Neretvu, a šum hladne vode u vreli dan bude sličan šumu vremena. Još kada neko iz kafea, obdaren retro ukusom moje generacije, pusti Kleptonovu „Lejlu“ koja je nastala inspirisana istom arapskom pričom koja je pokrenula i Hajneovu ruku, onda se ovde, u kamenom gradu nad zelenom vodom, zatvore nevidljivi krugovi.
Za ljude kojima te rođačke veze arapskog sedmog veka, Hajnea, Šantića, saza i Kleptona nisu važne, to je samo još jedno vrelo mostarsko popodne.
Spomenik pesmi
Aleksa Šantić je i jednom svojom pesmom ušao u pevanu kulturnu baštinu ovog podneblja: Emina. Sve se zna o pesniku i lepotici. Ono što posleratni Mostar čini meni još dražim jeste činjenica da nije samo pesnik dobio svoj spomenik – već i njegov verovatno najpoznatiji književni lik – „Lijepa Emina“.
Tako Eminina lepota putuje kroz vreme, umotana u pesnikove reči, da bi se pred mojim očima materijalizovala u spomenik. Kao da neko želi da kaže da ovo mesto mogu da oblikuju i ljubavne pesme, a ne samo razulareno oružje.
Da kažem još: pamtim jutarnju kafu nad Radoboljom koja, nestvarno lepa, žuri u zagrljaj Neretvi kod Mosta, da bi s njom krenula ka moru. Pamtim da sam bio srećan jer sam baš tu, makar termometar pokazivao 39 stepeni. Pamtim i noći u Mostaru kada se povetarac s Neretve umilostivi te pomiluje zažarena tela.
Pamtim sjaj kaldrme na mesečini. Ledeni dodir Neretve oko gležnjeva, jer sam se usudio da zakoračim u nju, studen se hitro uvuče u kosti pa dugo puštam suncu da miluje pobelele potkolenice. Pamtim i gužvu koju stvaraju turisti – u kolonama ih dovoze autobusi sa dubrovačkih kruzera ili iz Međugorja. Trenutke kada sunce boji kamene gromade oko grada u narandžasto.
Kada u čaši zamiriše belo vino iz lokalnih vinograda. I kada u „Šadrvanu“ jednom od najboljih etno-restorana u regionu, ne znam šta da naručim, jer odlučiti se, recimo, za đulbastije ili hadžijski ćevap znači – odlučiti se protiv svega ostalog.
Glasovi i čudo
Trudim se da od tolike lepote ne oslepim. Znam da je u svakom ovom užitku sklupčana senka bola koji izviruje čak i iza suvenira. U knjizi Elvedina Nezirovića „Propovijedanje bluza“ čitam:
Ljeto je doba
kada su mi oteli oca.
doba kada čujem glasove
onih
koji su umrli za ovaj grad.
Ponekad nam je potreban nečiji nedužan pogled da utihne ta elegija u nama. Poslednje večeri žena koju sam doveo u Mostar, dugo gleda Neretvu, jednu, pa drugu obalu. I kao da mi čita misli kaže: „Ovo je... ovo je čudo.“