Most na ničijoj zemlji

Čovek u odelu i mantilu zakopčanom do grla nikako se ne uklapa u sliku malog mosta na Sutli, rečici koja deli Hrvatsku i Sloveniju. Ovde, na ničijoj zemlji, stotine izbeglica čekaju na milost i nemilost slovenačkih vlasti. Sede ili leže na asfaltu, UNHCR je obezbedio vodu, keks i voće. Čovek prolazi kroz masu, do improvizovane blokade koju je postavila slovenačka interventna policija. „Imajte srca! Pustite izbeglice da prođu“, uzvikuje stidljivo na hrvatskom. „Angela Merkel plače. To su ljudi, vaša braća i sestre!“ Slovenačka policija nije baš nije oduševljena i čovek u mantilu uskoro nestaje.

Suzavac iz Šengenskog prostora

Između hrvatskog sela Harmica i slovenačkog Rigonca sudaraju se dva sveta: Hrvati koji u privatnim automobilima dovoze izbeglice i kordoni slovenačke žandarmerije koji odlučno čuvaju Šengensku granicu.

Abdel Karim je tu odlučnost osetio na svojoj koži. Pokazuje svoje zakrvavljeno oko, dokaz o metežu prethodne večeri kada je policija pokušala suzavcem da spreči proboj. Jedva može da govori. „Samo smo rekli: otvorite granice, pomozite ljudima, ženama i deci. Ali ne pomažu. Zašto?“ Kao i svi ovde, i taj mladi Iračanin nadao se da nikada više neće morati da doživi nasilje koje poznaje iz svoje domovine. „U Iraku nisam bio slobodan čovek. Želim u Švedsku.“

U ambulantnim kolima konačno mu ukazuju pomoć. Bolničar Mario Drašić s ponosom kaže da sanitetlije hrvatskog Crvenog krsta imaju sve pod kontrolom. Za Sloveniju, međutim, nema reči hvale: „To je ružna slika o evropskoj i civilizovanoj zemlji, ako Sloveniju sada uopšte možemo nazvati civilizovanom. Ovo su samo ljudi koji žele da putuju dalje, mnogo žena i dece.“ Većina se, kaže Drašić, žali na bolove u grlu i prehlade, ali nekih specijalnih infekcija nema.

„Šabab“ morati da sačeka

Na mostu polako postaje nemirno. Svakih nekoliko sati na slovenačkoj strani dolazi autobus i nekolicina srećnika može da nastavi put ka Zapadnoj Evropi. Izbeglice iz prvih redova uzimaju megafon i pokušavaju da organizuju redove. „Šabab“ (mladići) treba da se stanu desno, porodice koje ovde imaju prednost, levo. Ali, posle iscrpljujućih dana na balkanskoj ruti, većina nema strpljenja za birokratske procedure. Ljudi viču jedni na druge, boreći se za poziciju bliže barikadi, dok im pod nogama pucketaju kesice od čipsa i plastične flaše. Jedan otac podiže Vini-Pua – igračka je dokaz da sa sobom ima dete.

Mala Slovenija za sada uspeva da registruje skoro sve izbeglice i da ih preveze do smeštajnih kapaciteta. Do sada je to bilo oko 1.500 ljudi. Stotine dolaze preko zelene granice. Da li će Slovenija uskoro za sve da otvori i druge granične prelaze? „Ne verujem“, mrmlja jedan policijac.

Most preko Sutle verovatno će dugo ostati mesto okupljanja, jer vreme je još uvek lepo i može se prenoćiti na otvorenom. Verovatno će i dalje biti potrebna pomoć hrvatskih građana, ljudi poput Bašira Al Šarifa. On je rođen u Siriji i pre 45 godina došao je na te prostore. Doživeo je krvavi rat u Jugoslaviji. Sada se njegova stara domovina raspada i Bašir je čuo da su i njegovi rođaci u bekstvu. „Želim da pomognem, da ljudima kažem da Hrvatska...“ nema reči da opiše svoja osećanja o spremnosti Hrvata da pomognu. „Dirnut sam. Hvala“, uspeva da izgovori, pre nego što mu poteknu suze.