Mešina tačka na ajetu

Džimi je strastan čitač. Od studentskih dana do danas razmenjujemo procene knjiga, preporučujemo ih jedan drugom. Taj privatni dijalog retko nam je doneo suprotstavljene stavove.

Ali, jedna tačka je ostala predmet spora u našoj književnoj socijalizaciji. Džimi je počinjao, ali nije mogao da završi čitanje romana Derviš i smrt. Ja sam ga pročitao tri puta. Kao mlad čovek znao sam napamet intrigantni početak i maestralni kraj.

Zemunski Tuzlak i sarajevski Vračarac

Pritom se jugoslovenska sudbina poigrala i sa mojim drugom i sa mnom. Rođen sam u Sremu, a u Bosnu, gde sam odrastao, doveli su me učiteljski poslovi roditelja kada su mi bile možda tri ili četiri godine.

Džimi je rođen u Sarajevu, ali je po istoj mustri, zbog očeve službe, presađen u Beograd. On je odrastao na Vračaru, u komšiluku Oskara Daviča, književni uzor mu je bio Dragoslav Mihailović. Došao je u Sarajevo da studira i ostao čak i za vreme opsade.

Možda su naše formativne godine, moje u bosanskoj kasabi i tuzlanskoj gimnaziji, a njegove u beogradskom miljeu, prouzrokovale ovu razliku u sposobnosti reagovanja na gusto prozno tkanje Meše Selimovića. Pre bih rekao da su već postojeću senzibilitetnu razliku pojačale, jer sam viđao razne likove u nekoliko evropskih zemalja koji su jednako kao ja reagovali na ovaj Mešin roman – sa divljenjem. Nedavno sam Džimija opet nagovorio da pokuša da prođe kroz „Derviša“.

Nismo se čuli nekoliko nedelja. Prvom prilikom sam ga pitao kako ide. „Šta kako ide?“ „Pa iščitavanje Mešinog romana.“ „Nisam mogao, majke mi. Naterao sam se do osamdesete strane. I onda odustao.“

Kada sam ga pitao za razlog rekao mi je nešto, što me nasmejalo, ali posle donelo i poneku nemirnu misao: „Sve neka strava, sve nešto sakriveno, zapetljano. Da je ovo Bosna – baš bismo najebali.“

Čista voda bez stripa

Opet se nisam mogao složiti. Ali mi je otvorilo oči za prirodu velikog nesporazuma u vezi sa Mešom, koji očito nije bio i ostao samo ideološke već i estetske prirode.

Poneko iz moje postmodernističke generacije smatrao je dva najveća Mešina romana – Derviš i smrt i Tvrđavu – nedovoljno komunikativnim. U Mešinom književnom postupku je, pojednostavljeno rečeno, bilo premalo stripa i filma, premalo referentnih tačaka iz urbane svakodnevice, pop kulture  ili knjiga, a previše Dostojevskog i unutrašnjeg Orijenta.

Postoji i čistunska zamka – sa stanovišta filozofsko-religioznih fakata, derviški milje je navodno prikazan pogrešno.

Ovo me nateralo da razmislim o mom odnosu prema Meši i prema Bosni. Moje gimnazijsko čitanje Derviša je bila neka vrsta inicijacije. Bio sam uvučen u jedan vir iz kojeg nisam umeo, a nisam ni hteo isplivati pre vremena kao Džimi. Proživljavao sam unutrašnju Nurudinovu dramu kao sopstvenu. Mešin jezik je bio moj jezik. Njegova rečenica je na mene delovala kao čista izvorska voda, kao da sam je pio, a ne čitao.

Mešino čitanje Kurana

Docnije sam shvatio da je i sam početak romana bio dovoljan za kontroverzu.

Bismilahir-rahmanir-rahim!

Pozivam za svjedoka mastionicu i pero i ono što se perom piše;

Pozivam za svjedoka nesigurnu tamu sumraka i noć i sve što ona oživi;

Pozivam za svjedoka sudnji dan, i dušu što sama sebe kori;

Pozivam za svjedoka vrijeme, početak i svršetak svega – da je svaki čovjek uvijek na gubitku.

Meša ispod ovog mota u zagradama škrto zapisuje da je izvor Kuran. To je tačno, ali ovakvo poglavlje će radoznali čitalac uzalud tražiti u muslimanskoj svetoj knjizi. Kuranska poglavlja se nazivaju sure. Ovakva sura ne postoji.

Ovi lepi kuranski stihovi – ajeti – preuzeti su iz tri sure. Citirani ili parafrazirani su El-Kalam (Pero), El-Inšikak (Nebo koje se rastvara) i El-Asr (čas posle podnevlja).

Sure su spojene u novu celinu koja, rekombinovana Mešinom pesničkom intuicijom, blista mračnim sjajem. I na neki način poruka je suprotna kuranskoj intenciji. Pisac Meša Selimović u poslednjem stihu stavlja tačku usred ajeta, tamo gde je u Kuranu nema. Original glasi: „Zaista je čovek na gubitku, izuzev onih koji veruju…“.  Pisac pretvara nadu u očajanje tvrdeći „da je svaki čovjek uvijek na gubitku“.

Ovo nije kuranski stih vernika već čoveka koji je izgubio veru. Tako da se početna tačka romana za šejha jedne čaršijske tekije kao glavnog pripovedača već nalazi s one strane vere i verništva:

„Ime mi je Ahmed Nurudin, dali su mi ga i uzeo sam ponuđeno, s ponosom, a sad mislim o njemu, poslije dugog niza godina što su prirasle uza me kao koža, s čuđenjem i ponekad s podsmijehom, jer svjetlo vjere to je oholost koju nisam ni osjećao a sad je se pomalo i stidim. Kakvo sam ja svjetlo? Čime sam prosvijetljen? Znanjem? Višom poukom? Čistim srcem? Pravim putem? Nesumnjanjem? Sve je došlo u pitanje, i sada sam samo Ahmed, ni šejh ni Nurudin. Sve spada s mene, kao haljina, kao oklop, i ostaje ono što je bilo prije svega, gola koža i go čovjek.“

Hasan je lek

Ovaj nag čovek je savremeni sumnjičavac, a ne derviš zaljubljen u mistični trenutak. To nije muslimanski vernik, već otpadnik od vere u ruhu uglednog derviša. Tako da je kulturološka opna romana bosanski islam, a njegovo stvarno jezgro savremeni čovek suočen sa apsurdnošću sopstvene egzistencije, te sa svojom nemoći da se suprotstavi moći.

Nada je u ovom romanu otelovljena u liku Hasana, odmetnutog sina bogate porodice, nasmejanog i duhovitog kiridžije. „On nekim nepoznatim čulom osjeti kome je pomoć potrebna i pruža je kao lijek. Čarobnjak, jer je čovjek“, kaže na jednom mestu Ahmed Nurudin, a na drugom dodaje: „Prihvatio sam nauk koji mi je dao, da čovjek

dobija kad daje.“

Nakon ispovesti Ahmeda Nurudina, kojeg na kraju romana, dok čeka smrt potapa „strah kao voda“ uprvo Hasan dopisuje svoje reči: Nisam znao da je bio toliko nesrećan. Mir njegovoj namučenoj duši!

Srpski roman sa bismilom

Prve reči koje pročitamo u romanu su: Bismilahir-rahmanir-rahim! U ime Alaha, milostivog i samilosnog. Ovim rečima muslimani počinju svaki važan čin, ove reči su „krune svake kuranske sure“ i njima počinje Kuran.

Bošnjački književnik Alija Isaković za života je, ne bez ironije, rekao da najveći srpski roman 20. veka počinje muslimanskom molitvom.

Onaj deo srpske kulture koji se oslanja na antimuslimanski narativ – baštinjen iz kosovske epike i oslobodilačke borbe protiv Osmanlija, ali potom ružno zloupotrebljen devedesetih – uzima zdravo za gotovo da je Meša samo srpski pisac, ignorišući kompozitnost njegovog književnog identiteta.

Dvojna, pa i trojna pripadnost srodnim jezičkim i kulturnim maticama na jugoslovenskom i postjugoslovenskom prostoru nije retka pojava. Sa druge strane, ni bošnjačka književna zajednica nije se do kraja lišila ambivalentnosti u proceni Mešinog književnog i idejnog traga.

Verovatno zbog pozivanja srpskih nacionalista na Mešu kao krunskog svedoka srpskog korena Bošnjaka, nastala je potreba da se Mešin jezik, ta možda najlepša ijekavska melodija u bosanskohercegovačkoj prozi 20. veka, dodatno pobosanči.

Nailazim na takve elemente čak i u vikipedijskim beleškama o piscu, gde se o Mešinom jeziku između ostalog kaže: „Vjerovatno je najbliža istini konstatacija da se radi o bosanskom jeziku, uz veći udio srbizama nego što je propisano u bosanskom standardu.“ Dakle, za ponekog bošnjačkog interpretatora, Meša je pisao na bosanskom sa viškom srbizama.

Na hrvatskim elektronskim stranicama čak se ulazi u pojednostavljeno psihološko tumačenje motivacije Meše Selimovića da se izjasni kao Srbin – prišivaju mu se ovi ili oni porivi, ozlojeđenost tretmanom u Sarajevu, sukob sa partijom zbog streljanog brata, uticaj druge supruge. Čak mu se spočitava da je izmislio priču o istočnohercegovačkom, srpskom poreklu porodice.

Stoga se i na ovim stranicama radi, kao često u decenijama posle Mešine smrti, o naknadnom učitavanju tuđih pogleda na svet u Mešin životopis.

Kako god, sada postoje dve nagrade „Meša Selimović“, jedna u Tuzli i jedna u Beogradu. I najmanje dva isključiva tumačenja Mešine književne i nacionalne pripadnosti. Živi vode svoje književne sporove kao nastavak pravih ratova drugim sredstvima. Ali – da to ponovim za Ahmedom Nurudinom – živi ništa ne znaju.

Mešin jezik – moj jezik

Za mene je Selimović poput Andrića tematski neodvojiv od Bosne, ali pripada jugoslovenskoj trijadi velikih pisaca koji su mi obeležili čitalačku, a kasnije i književnu inicijaciju – Andrić, Selimović, Desnica.

Ni jedan od njih nije bez dvostrukosti i višestrukosti kao književna i kulturna pojava. Niti moj jezik niti moj književni ukus ne bi bez njih bili to što jesu. Naročito se to odnosi na Mešin književni jezik, isti onaj koji je negovan u više od jednog veka trajanja tuzlanske gimnazije, možda najbliži srpskohrvatskom idealnom standardu.

Ponosan sam na to što sam osamdesetih išao u školu koja baštini tradiciju one gimnazije u koju je Meša išao više od pola veka ranije. Ne treba zaboraviti da je Mešin jezik upio i gradski, zavičajni govor, koji je, barem pre rata, nesumnjivo bio naslonjen na istočni standard.

„Ovo je trebalo da bude roman o Mula Mustafi Bašeskiji“, rekao je jednom Meša za Tvrđavu. Bašeskija je bio učeni musliman i književni hroničar Sarajeva iz 18. veka. A ispao je roman o Ahmetu Šabi, veteranu tursko-ruskog rata koji ulazi u sukob sa nevidljivom čaršijskom vertikalom moći, o njegovoj ljubavi prema hrišćanki Tijani.

U studentskim danima, kada bismo za stolom preterali u slobodarskoj kritici svega postojećeg, znajući da su kafane stecište doušnika, neko od nas bi izrekao glasno upozorenje: „Lovi ribu, Ahmete Šabo.“ Svi bismo prsnuli u smeh.

Ova krilatica je iz Tvrđave. Mula Ibrahim savetuje drčnom Ahmetu Šabi: „Najveća mudrost u životu je da čovjek pronađe pravu ludost. Da je vlast pametna, naredila bi svima: udicu u šake, pa na rijeku, lovi ribu! Ne bi bilo buna ni nereda. Kažem ti: lovi ribu, Ahmete Šabo.“

Boj se ovna…

Još slavnija je jedna izreka koju u Mešinom romanu izgovara veteran Hoćinske bitke:

„Badava, s takvim strahom ne vrijedi živjeti, i ne bih ni živio, kad bi me jednom savladao. Jer, drugo je uplašiti se kad ima razloga, u nesreći, ili ratu, to mora svako, a drugo je plašiti se uvijek, od svega. Snažni Mehmed Pecitava, govorio je, nekad, u hoćinskim močvarama: - Boj se ovna, boj se govna', a kad ću živjeti?“ Ta je Pecitavina krilatica dospela na transparente u raznim bunama i demonstracijama.

Meša Selimović je na usta svog glavnog junaka u Tvrđavi progovorio i ovako: „Odlučio sam se za ljubav. Manje je istinito, i manje vjerovatno, ali je plemenitije. I ljepše: tako sve ima više smisla. I smrt. I život.“

To je možda odgovor na očajanje derviša koji je izgubio veru u prethodnom romanu. Meša je u pisanju i u ljubavi pronašao smisao. Njegove knjige sve do danas mogu da nadahnu skoro svakog čitaoca, ako izuzmemo Džimija.

„Ono što nije zapisano, i ne postoji; bilo pa umrlo“, opomenuo nas je Meša Selimović. Ja sam mu zahvalan na svemu što mi je poklonio dok sam čitao njegove knjige. To je i te kako živo.

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.