On je postao simbol pravog političkog srećkovića – uz, razume se, jak instinkt, brze vijuge i sposobne savetnike. Još nikada neki francuski predsednik nije počeo ovako bombastično. Izbor kabineta u kojem su se našli političari raznih boja, prvi nastupi na međunarodnoj pozornici i, na posletku, ogroman uspeh na izborima za nacionalni parlament koji mu je pao u ruke kao zreo grozd jer je bio u pravo vreme na pravom mestu. Moglo bi se pomisliti da je Emanuel Makron čudotvorac.
Ipak, ankete su predviđale još ubedljiviju pobedu – preko 400 poslaničkih mandata što bi značilo dvotrećinsku većinu i potop svekolike konkurencije. To se nije desilo. Makron je osvojio komotnu apsolutnu većinu koja će mu olakšati godine u Jelisejskoj palati. Doduše, broj centrista koji će sedeti u parlamentu toliki je da će među njima tu i tamo biti žestokih zađevica. Jasno je da Makron od Francuza nije dobio blanko podršku da radi šta hoće – i to je neka poruka.
Druga se možda krije u podatku da je manje od polovine birača uopšte otišlo da glasa što zvuči alarmantno. Istina, sunce je u nedelju baš upeklo i zov vikenda na plaži je za mnoge bio neodoljiv. Uz to su Francuzi zaista zasićeni politikom – ovo je bio četvrti put da ih zovu na birališta u dva meseca. Nije čudo da nakon uzbudljivih predsedničkih izbora sada interesovanje pada. Osim toga su ankete ukazivale na trijumfalni pohod makronista što je obeshrabrilo mnoge glasače drugih partija.
U francuskoj politici još niko nije imao ovako blistav početak no time je potencijal za haos veći. U Makronovom još neukroćenom poslaničkom krdu mnogo je političkih novajlija i preletača, previše onih koji bi možda mogli da zagorčaju život predsedniku kojem uglavnom duguju i svoj mandat. On će morati da ih poduči poslaničkoj disciplini. Osim toga pokret Republika maršira mora da postane stranka. To će teško proći bez svađe i u tom bi previranju nekoliko poslanika moglo razočarano da okrene leđa Makronu.
Posle još jednog nedeljnog slavlja, Makrona od ponedeljka čeka politička svakodnevica. Mladi predsednik više nema zašto da ubeđuje Francuze u svoje lične kvalitete, ali mora da ih ubedi u svoje planove i reforme. A to sa tvrdoglavim Francuzima obično ide teško. Svaka vlast poslednjih decenija pre ili kasnije pala je na tome: ili je kapitulirala pred uličnim izgredima i generalnim štrajkovima, ili je svoje reformske ideje razvodnila do neprepoznatljivosti kao što je to učinio zlosrećni Fransoa Oland.
Emanuel Makron ne može sebi da dozvoli defanzivu. Njegov ugled i uspeh zavise od toga hoće li mu poći za rukom da modernizuje zemlju i razmrda privredu. A to zavisi od toga hoće li svoje zemljake ubediti da ne idu na barikade kada im oduzme deo socijalnih prava. Predsednik će morati da traži balans između grejanja na državnom ognjištu, koje guši inicijativu i konkurentnost, i hladnog slobodnog tržišta, koje u Francuskoj nikada nije podržavala većina građana.
U suštini se radi o socijalno-liberalnim reformama koje kao đavolju rabotu proklinju jednako tvrdi levičari, preživeli socijalisti i ekstremni desničari iz Nacionalnog fronta. Kao barjaktari će u toj borbi opet nastupiti tvrdolinijaši među sindikalcima. Za predsednika će to, već na leto, biti prvi veliki ogled i pokazatelj da li može da preseče Gordijev čvor.
Nakon izbornih pobeda predsednik ima poverenje na veresiju. Ali strpljenje je kvarljiva roba, trebaće mu brzi uspesi pre svega na tržištu rada. Možda će pomoći dobro raspoloženje koje je zavladalo francuskom privredom nakon dugogodišnje depresije i to što Francuzi svih starosnih dobi izgleda odjednom vraćaju nadu da od njih i njihove zemlje može biti nešto.
Emanuel Makron mora da ukroti to dobro raspoloženje i usmeri ga na konkretne stvari, mora od nade stvoriti šanse, i već najesen izaći s prvim rezultatima. Inače bi oduševljenje birača moglo da se izmetne u novi talas zasićenosti politikom ili radikalizaciju. Predsednik, njegov kabinet i poslanici moraju da opravdaju ime svog pokreta Marš! (ili Napred!) i da počnu marš hitrim korakom.