Cilj berlinske konferencije o Libiji, da se okonča uticaj spoljnih aktera, ostaje i dalje daleko. Takođe, šefovi država i vlada na konferenciji u Berlinu nisu mogli da se dogovore oko mehanizma o sankcionisanju isporuka oružja čime se krše zaključci Saveta bezbednosti UN.
Dobro je ipak to što je dogovor o primirju bar na određeno vreme doveo do smanjenja nasilja. Uz to, postoji realna šansa da će u narednim sedmicama u Ženevi prvi put da zaseda vojni komitet, koji se sastoji od po pet predstavnika zaraćenih strana. Taj komitet trebalo bi da odredi modalitete primirja koji bi doveli do trajnog prekida vatre.
Na konferenciji u Berlinu dogovoreno je osnivanje tri odbora od kojih se svaki sastoji od predstavnika vlada premijera Fajeza Saradža sa sedištem u Tripoliju i pobunjeničkog generala Halifa Haftara čija vlada ima sedište u Bengaziju. Osim vojnog komiteta, biće formirani i komiteti za politička i ekonomska pitanja.
Ozbiljna kršenja dogovorenog
Ipak, prekršaji kršenja sadržaja i duha onoga što je dogovoreno u Berlinu su ozbiljni. Prošlog četvrtka je specijalni izaslanik UN za Libiju Gasan Salame u Savetu bezbednosti UN izjavio da je primirje koje je dogovoreno 12. januara otada prekršeno 110 puta i da preti da će, kako je rekao, ono ostati mrtvo slovo na papiru.
Najveću odgovornost za to snosne trupe generala Haftara. One su primirje iskoristile za širenje u vazduhoplovnoj bazu Al-Kadim, koja je takođe važna baza i za Ujedinjene Arapske Emirate. Osim toga, Haftar je nastavio da napreduje ka gradu Misrati, ali je ipak protekle sedmice potisnut.
Salame se s pravom žalio na to da se akteri kriju iza opredeljenja za političko rešenje, a da u stvari i dalje žele vojnu pobedu. Moguće je da je on mislio na Haftara i njegove najvažnije saveznike, Ujedinjene Arapske Emirate, Egipat, Rusiju i Francusku. Haftarov portparol je prošle sedmice nedvosmisleno rekao da se na međunarodnim konferencijama ne učestvuje zato što se traži političko rešenje. Naprotiv on je, kako je rekao, ubeđen da se rešenje može postići „samo puškom i municijom“.
To koliko su zaključci doneseni u Berlinu krhki, pokazala je i prošlonedeljna razmjena verbalnih udaraca između predsednika Francuske i Turske koji su jedan drugog međusobno optuživali da raspiruju oružani konflikt u Libiji. Pritom se obojica se mešaju. Francuska podržava Haftara isporukom oružja, a Turska i dalje Sardažu isporučuje oružje i takođe šalje vojnike koji bi trebalo da ojačaju jedinice vlade u Tripoliju koje su slabije od Haftarovih.
Brojni međusobno sukobljeni interesi
Ni na koji način se ne uočava moguće smanjenje mešanja spoljnih aktera. Cena Libije za njih je previsoka da bi mogli da je napuste. Tako Emirati i Egipat žele da njihov čovek, Haftar, bude vojni diktator u Libiji. Francuska u Haftaru vidi odgovarajućeg čoveka koji štiti Sahel-zonu sa severa. Rusija želi da kontroliše upravljanje migrantskom rutom ka Evropi, kao i da spreči planirani gasovod od Kipra do Evrope zbog čega je Moskva sada stala na stranu Turske.
Turska s druge strane koristi nastali vakuum koji su ostavile Evropa i SAD kako bi u Libiji rasplamsala konflikt te zemlje s Emiratima, a s druge strane, kako bi ponovo mogla ima reč u borbi za rezerve prirodnog gasa u Sredozemlju.
Libija je mesto na koje se projektuju svi ti interesi koji se međusobno razilaze. Mirno rešenje konflikta mora stoga da bude mnogo šire, nešto poput kvadrature kruga.