Lepotica iz Liježa

Slučaj je hteo da posle četvrt veka u Lijež opet putujem sa najboljim drugom sa postdiplomskog studija u Ahenu, Bugarinom iz Pernika, Emilom. On je posle studija išao za akademskom karijerom, bio je docent na nekoliko nemačkih univerziteta. Dugo se nismo videli, pa smo odlučili da susret proslavimo uz belgijsko pivo negde u Liježu, gradu koji je u ahenskom komšiluku. Emil je pripremio pametan plan. Mercedes u koji sedamo tog lepog jutra u Ahenu prevešće nas do belgijskog gradića Velkenrata, u kojem uzimamo voz do Liježa. Tako izbegavamo nerviranje oko parkiranja. Rečeno – učinjeno.

Posle kraće vožnje kroz šumovite predele uz nemačko-belgijsku granicu stižemo u Velkenrat. Parkirali smo se pred samom staničnom zgradom. Dok čekamo na peronu, prilazi nam beskućnik – na jednoj nozi patika, na drugoj sandala. Pita nas na francuskom kuda putujemo. Odgovaramo na nemačkom, u nadi da će ga jezička barijera obeshrabriti. Međutim, ovo je višejezična Belgija. Čovek ne trepnuvši nastavlja na čistom nemačkom. Pokušavam da prebacim razgovor na engleski. Beskućnih nastavlja na tom jeziku usred rečenice. On bi da ide za Vervije. Kažemo mu da na ovaj peron stiže voz za Lijež. Lijež? I tamo je lepo. Slegnuo je ramenima i otišao negde svojim poslom, čovek u prljavom kombinezonu komunalne službe. Trojezični klošar u srcu Evrope.

Pored modernih vagona, voz koji stiže ima i nekoliko muzejskih primeraka. Ovde još uvek živi duh putovanja iz osamdesetih, kada su ovakva sedišta kao u autobusu i zavese na prozorima odisali modernošću. Za nas dvojicu je prazan vagon zapravo vremeplov.

U Lijež stižemo na novu železničku stanicu, izgrađenu za najbrže vozove koji tutnje prema Briselu, Kelnu i Parizu. Krovna konstrukcija je smela i prepoznatljiva. Španac Santijago Kalatrava, međunarodna zvezda arhitekture, po čijoj zamisli su izgrađeni mostovi, železničke stanice i stadioni širom sveta, u Liježu je ostavio lepu raznobojnu školjku železničke stanice.  

Stara železnička stanica Lijež-Gilman je 1956. bila prva u svetu koja je postavila semafore sa „padajućim“ slovima i brojevima koji su omogućavali brzu promenu naziva destinacije. Sećam se te železničke stanice iz devedesetih. Bila je sumorna i oronula. U obližnjim uličicama nizali su se bordeli, unaokolo su se motali sumnjivi tipovi. Tada je Lijež već na prvi pogled umeo da opravda svoj nadimak „belgijski Palermo“.

Kalatravina stanica potpuno promenila izgled kraja. Gradska uprava je naumila da iz okoline protera prostitutke. Utrostručila je porez vlasnicima bordela. Neki su odustali, ali petorica su presavili tabak, tužili grad i – dobili ga na sudu. Tako je četvrt crvenih fenjera, doduše desetkovana, ipak ostala uz ultramodernu četvrt koja nastaje oko nove stanice.

Odlučili smo da prošetamo do centra. U celom gradu ponovo uvode tramvajske linije mada su šezdesetih bili među onim zabludelim gradovima koji su ukinuli tramvajski prevoz. Raduje me da će Liježom od 2025. opet kružiti tramvaji, bez kojih gradovi ove veličine – oko 200.000 stanovnika – kao da su uskraćeni za jednu važnu odliku urbanosti.

Ulicom Bele ovce

Sveti Jakov nas je svojom impozantnošću skoro zaveo na pomisao da smo stigli do katedralne crkve. Ali nismo. Sećanje je nepouzdano. Ono što ne zapišeš o gradovima i ljudima nestane u šumi neuronskih veza koje se vremenom preoblikuju, potiskuju, utrnu. Malo toga se sećam iz Liježa pre četvrt veka. Ogromna buvlja pijaca kraj reke. Jaki momci u trenerkama ispred lokala balkanskih imena. Kafići fudbalera iz bivše Jugoslavije. Oronulost grada koji je u 19. veku, zahvaljujući uglju i čeliku, bio jedan od bogatijih u Evropi. A onda je nastupila industrijska oseka. Nezaposlenost i kriminal.

Ovo sada kao da je drugi grad. Vaskrsli Lijež.

Ulice su doterane, u gradu je neki valonski festival. Duvački orkestri na više mesta u centru uveseljavaju narod koji je pohrlio napolje. Hodamo za jednim od njih Ulicom bele ovce – Rue du Mouton Blanc. Treba mi vremena da se naviknem da sam okružen francuskim jezikom, samo četrdesetak kilometara od Ahena.

Pred nama se otvara trg sa mnogo zelenila, a iza njega silueta katedralne crkve posvećene Svetom Pavlu. Bazilika je građena i dograđivana između 13. i 15. veka. Katedralnu karijeru započela je samo zbog toga jer su Napoleonove antiklerikalne trupe 1804. opustošile dotadašnju Lambertovu katedralu. Način kako je ova crkva postala broj jedan u gradu naš bi narod verovatno prokomentarisao poslovicom – nije kome je rečeno, nego kome je suđeno.

Nećemo se zadržavati u spletu ulica sa kafeima i radnjama u strogom centru. Bulevarom Suvenijer šetamo prema Stanici Lambert, nazvanoj po katoličkom svecu i zaštitniku grada Lambertu Mastrihtskom.

Mada nije rođen u Liježu već tridesetak kilometara nizvodno, u holandskom Mastrihtu, njegova nasilna smrt 705. godine u Liježu – imao je 70 godina – napravila je od njega glavnog gradskog sveca. Kažu da se, braneći crkvu, zamerio moćnicima.

Naš izlet ima jedan cilj – preporučili su nam najbolju pivnicu u gradu. A put nas je naveo pored Biskupove palate. Pritom valja napomenuti da su od srednjeg veka neki biskupi zapravo bili suvereni vladičanske države, objedinivši duhovnu i svetovnu moć. Reč je, dakle, o kneževskoj biskupskoj palati.

U raskošnom unutrašnjem dvorištu palate je gužva. Kao i svugde u gradu, danas je i tu žurka. Uspeli smo da pogledom obuhvatimo poznatu kolonadu stubova iz 1525. Ima nečeg nestvarnog u tome što ovde postrojeni stubovi samuju pet vekova. Vladari u svešteničkim odorama ovuda su šetali domišljajući se – kao i svi vladari odvajkada – kako da napune kasu i prošire moć i uticaj.

Pivnica pod basamacima

Već pomalo umorni, ostavljamo Muzej Valonije sa leve strane i u šetnji prema istoku najzad nailazimo na čuvene gradske basamake. Krajem 15. veka je Vincent de Biren, čovek holandskog plemićkog porekla, ali po opredeljenju patriota grada Liježa, predvodio 600 građana belgijskog gradića Franšimona u pokušaju da savladaju burgundske trupe koje su opsedale grad. De Biren je poražen i pobegao je – jedni kažu u Keln, a drugi u rodnu Holandiju. Lijež koji je posle njegovog poraza bio plen razularenih neprijateljskih trupa, nije zaboravio njegovu hrabrost.

Krajem 19. veka iznad citadele – poslednjeg gradskog utvrđenog uporišta na brdu – i podnožja izgrađene su stepenice. Od tog trenutka, vojnici sa citadele mogli su brzo da siđu u centar grada. Ovaj vojni put nazvan je po davnašnjem braniocu grada – Birenovo stepenište.

Danas na brdu više nema vojnika, ali se naviše penju čete turista. Penjem se i ja.

Zastrašujućih 374 stepenika. Nagib između 30 i 40 odsto. Visinska razlika 260 metara. Emil mirno sedi u podnožju i uživa u svojoj cigareti, dok ja napredujem sporo, ali istrajno. Na vrhu stepeništa čeka me jedinstven pogled na Lijež, reku Mezu i okolna šumovita brda.

Pri silasku razmišljam o tome kako neke turističke atrakcije nastaju potpuno slučajno. Ideja brzog vojnog silaska niz stepenice nije potrajala ni vek. Ali armija putnika željnih panoramskih snimaka sada zadihano promiče kraj mene.

Jednom godišnje stepenište se ukrasi svećama. To mora da je prizor za pamćenje. Pročitao sam da se redovno organizuju takmičenja u trčanju uz ove basamake. Jedan od momaka koji u sportskoj opremi laka koraka pretiče turiste mogao bi biti potencijalni takmičar, a ovo mu je, valjda, svakodnevni trening.

Lokalne novine su zabeležile i da je marta ove godine grupa aktivista obnoć prefarbala stepenice bojama palestinske zastave. Tako je u svetu krvavih sukoba Birenovo stepenište postalo i politička oglasna tabla.

Nagrada me čeka na dnu stepenica. Ni sto metara dalje, iza uskog kamenog prolaza, sakrila se pivska bašta kao iz slikovnice. Zidine stare kuće, hlad drveća i žamor gostiju.

Točeno pivo „Curtius“ je plod zanatskog umeća domaćih majstora piva. Pšenični trag na nepcu prožet citrusom i kvaščanim tonovima – tako ljubitelji ovog piva hvale njegov ukus. I meni je prijalo.

U pivskoj bašti se u naš razgovor upliću i odsutne kolege sa studija, iskrsavaju stare žurke i zgode, mada nas od tih dana deli četvrt veka. Subota polako curi u onom sporom ritmu koji ljudskom biću daje mir i privremeni osećaj sklada. Raj nije mesto, raj ume da zaiskri samo kroz retke trenutke koji budu pa iščeznu. Nisam očekivao da ću u pivskoj bašti u Liježu dobiti pregršt takvih trenutaka.

Ali vreme je da se krene.

Grad na Mezi

Reka koja protiče kroz grad danas je troma, a ipak moćna. U Francuskoj je zovu Meza, u Holandiji Mas. Odrazi fasada i mostova na vodi. Most lukova, Pasarela Sosi, Kenedijev most, Most Alberta Prvog.

U gradu je niz reprezentativnih zdanja - Kraljevska opera, Univerzitet, stadion poznatog fudbalskoj kluba. Već ovlašni pogled sa rečne obale potvrđuje generalni utisak da Lijež ima moćniju urbanu infrastrukturu od većine gradova ove veličine.

Prelazimo na drugu obalu reke, koja je od sredine 19. veka zapravo sastavni deo velikog rečnog ostrva, nazvanog prosto „Outremeuse" – S one strane Meze. Malograđanska sredina, ne baš profinjenog načina ophođenja ovekovečena je u autobiografskom delu „Pedigre“ najslavnijeg belgijskog pisca Žorža Simenona. On je rođen 1903. baš tu, na desnoj obali Meze, u Liježu. Markes ga je smatrao najznačajnijim piscem prošlog veka, a Felini je zbog neverovatnog broja knjiga koje je Simenon napisao izjavio da nije verovao da on zaista postoji sve dok ga nije upoznao. Lijež se svom piscu odužio jednom reprezentativnom statuom. Možda bi Simenonu bio čak i draži već isporučeni dodatni poklon grada – Trg inspektora Magrea na kojem piščeva bronzana statua sedi na klupi. Magre je bio junak 75 Simeonovih romana.

Kejom naučnika Eduarda van Benedena dolazimo do Muzeja-akvarijuma. Naspram njega, na obali, jedna vitka bronzana figura preskače drugu, onako kako smo to radili kao deca.

„Valonski let" je delo belgijskog vajara Renea Žilijena. Valonija, deo Belgije u kojem stanovništvo govori francuski kao maternji jezik, ovde se prikazuje u dinamičnom pokretu.

Ima u ovoj razigranosti stvarne lepote. Ali ko je ona figura u trpnom stanju koja pogurena pomaže da se druga figura vine?

Pored Kongresnog centra ulazimo u park koji nosi drevno ime: Boverija – volovska štala ili, preneseno, seosko gazdinstvo. Sada je to lepo uređena zelena površina, mesto gde se stanovnici Liježa rado druže u slobodno vreme.

Iz parka preko reke ka železničkoj stanici vodi neobičan pešački most. Isti je to rukopis kao kod nove železničke stanice. I ovaj most je prvo nastao u glavi Santijaga Kalatrave.

FOTO 11 Fußgängerbrücke La Belle Liégeoise  

Raspon mosta je skoro 300 metara. Nazvali su „Lepa Liježanka". A to je bio nadimak Teruanj de Merikur, koja je rođena u Biskupiji Lijež, jakobinke, koja je u Parizu sudbonosnih godina zastupala pravo žena da se naoružaju i stupe u vojsku. „Lepotica iz Liježa“ nije završila lepo. Sankiloti su je napali na ulici u Parizu i tako teško povredili, da je naredne 23 godine sve do smrti provela u ustanovi za mentalno oštećena lica.

Ali najlepša pasarela preko reke u Liježu svojim neobičnim linijama podseća na tu hrabru ženu.

Nad Liježom se hvata sumrak. Sa visoke platforme železničke stanice vidi se kako se pale svetla bordela u Rue Varin. Voz stiže. Pomislim: Sve ove godine, četvrt veka od prethodnog viđenja, mi starimo. A Lijež se nekim čudom podmlađuje.