Lenjingrad: grad na koji su poslali glad

Prvo su nestali psi i mačke. Ni ptica više nije bilo. Sve pojedeno – iz nagona za opstanak, da ne bi poludeli. Tapete, git sa prozora, supa od kuvane kože – bili su deo ratnog jelovnika građana Lenjingrada. Jedan od preživelih, ruski pisac Danil Granin, na 70-godišnjicu blokade, pre dve godine u nemačkom Bundestagu, svoju priču je počeo nezamislivim: „Dete umire, ima samo tri godine. Majka stavlja telo u dvostruki prozor, svakog dana odseca po malo i time hrani svoje drugo dete, ćerku. Devojčica je preživela.“

Tokom skoro 900 dana opsade, kanibalizam nije bio retkost. Brojke variraju između 1.000 i 2.000 slučajeva. Kanibalizam je bio kažnjavan streljanjem po hitnom postupku. Roka za žalbu nije bilo.

Izgladnjavanje kao strategija

Sudbina Lenjingrada između 1941. i 1944, nekadašnjeg i sadašnjeg Sankt Peterburga, jedinstvena je po strahoti. Grad na ušću Neve je na početku nemačke blokade imao dva i po miliona stanovnika. Među njima oko 400.000 dece. Tokom 871-og dana opsade, umrlo je oko 1,1 milion civila. Većina od gladi. Istoričari opisuju sudbinu Lenjingrada kao najveću demografsku katastrofu nekog grada u svetu. Blokada je trajala od 8. septembra 1941, do 27. januara 1944. godine. To je najduža opsada jednog grada u 20. veku.

U leto 1941. godine, nemačka Severna armija, pola miliona vojnika pod komandom feldmaršala Vilhelma Ritera fon Leba, krenula je na grad. Njen zadatak je bio: uništiti Crvenu armiju na Baltiku, zauzeti sve pomorske baze na Baltičkom moru i do 21. jula osvojiti Lenjingrad. Pruga, poslednja veza Lenjingrada sa spoljnim svetom, pala je u nemačke ruke 30. avgusta. Od 8. septembra, grad je bio u obruču. Lenjingrad na to nije bio spreman.

Hitler je naredio vojsci da stane

Ali Hitler, koji je prvobitno hteo da osvoji grad i sravni ga sa zemljom, zaustavio je svoje divizije. Umesto da se vodi mukotrpna borba na ulicama, sa velikim gubicima, naredio je opsadu drugog po veličini grada u Sovjetskom Savezu – na nezadovoljstvo nemačkih vojnika. Jozef Gebels, Hitlerov ministar propagande, zapisao je u svom dnevniku: „Vojska viče na sav glas: hoćemo napred, pustite nas!“

Istoričar iz Jene, Jerg Gancenmiler, tumači izgladnjavanje Lenjingrada iz ugla Vermahta: „Snabdevanje nemačkih vojnika bilo je moguća samo tako što su civili gladovali. Vermaht je, naime, imao problema sa snabdevanjem još od leta 1941. Vojska je morala da se hrani sa okupiranih teritorija, a više nije važila obaveza snabdevanja velikih gradova namirnicama. Od prvobitne namere – da se grad uništi – nastala je strategija opsade, koja je na kraju predstavljala uništenje celokupnog stanovništva“, kaže Gancenmiler.

„Put života“

Već prva zima rata teško je pogodila nespremno stanovništvo. Obruč je imao samo jedan izlaz – preko zaleđenog Ladoškog jezera. Legendarni, ledeni put dobio je zvaničan naziv „Vojni autoput br. 101“. U narodu su ga prosto zvali – Put života. Taj opasan put pod nišanom Nemaca, bio je jedini put za evakuaciju i jedini način da namirnice stignu u grad. A svega je stizalo premalo.

Velika glad nastupila je već početkom oktobra 1941. godine. Hleb je pravljen od brašna u koji su bili mešani mekinje i celuloza. Izdavale su se tačkice za racionirane porcije. Ko je radio, dobio bi 250 grama hleba dnevno – svako drugi upola manje. U ledenim stanovima, ljudi su boravili zajedno sa svojim mrtvima. Prvo je spaljen nameštaj, na kraju knjige. Velika glad vladala je sve do 1943. godine.

Ali čak i u borbi za goli opstanak, građani Lenjingrada držali su do sebe. U prvoj zimi blokade, oko 2.500 studenta je diplomiralo. Održavane su pozorišnih predstava, muzeji su bili otvoreni, a u leto 1942. premijerno je izvedena Sedma simfonija Dmitrija Šostakoviča – komponovao ju je pre samo godinu dana, u centru grada, pod udarom Nemaca.

Ćutanje kasnijih generacija

„Istoričari su blokadu Lenjingrada dugo smatrali 'normalnom vojnom operacijom'“, kaže Manfred Saper, urednik časopisa „Istočna Evropa“. „Ogromne patnje civilnog stanovništva u Nemačkoj su decenijama bile prećutkivane, jer su počinioci tog zločina bili očevi i dedovi na Istočnom frontu“, ukazuje britanska istoričarka Ana Rid. U svojoj knjizi o opsadi ona piše: „Lakše je sećati se da su ti rođaci stradali od mraza, da su gladovali i bili primorani da rade u logorima, nego zamisliti da su palili sela, pljačkali od seljaka zimsku odeću i hranu i pomagali da se pronađu i streljaju Jevreji.“

Lenjingrad je u nemačkoj svesti dugo bio u senci sećanja na Staljingrad. „To je zato što je tamo bilo posebno mnoge nemačkih žrtava“, objašnjava Jerg Gancenmiler. On kaže da su do 1980. zločini Vermahta bili skoro u potpunosti sakriveni. „To je veliko potiskivanje – zbog toga da u naše kolektivne sećanje ne bi morao da se unese još jedan od ogromnih zločina“, zaključuje Peter Jan, bivši šef Nemačko-ruskog muzeja u Berlin-Karlshorstu.

Danil Granin, pisac koji je preživeo 871 dan blokade Lenjingrada, izjavio je 2014. u nemačkom Bundestagu da Nemcima dugo nije mogao da oprosti što su čekali na kapitulaciju grada. Za njega je bilo nečasno to što je na grad, umesto vojnika, poslata glad.