Legalno pljačkanje izbeglica u Danskoj?

U pismu koje se našlo na stolu ministarke integracije Inger Stojberg bio je prsten. To je porodično nasledstvo autora Kristijana Morka, koji je napisao: „Moj pradeda je došao iz Rusije u Dansku 1860. godine. Koliko je meni poznato, moja prababa nije morala da preda svoje dragocenosti na danskoj granici. Misleći na one koji će sad morati da dožive nešto tako ponižavajuće, ja vam šaljem prsten moje bake.“

Mork je pismo sa fotografijom prstena postavio na Fejsbuk. Za nekoliko minuta pokrenuta je žestoka debata, čime je opet na videlo izašla podela u društvu oko predloga vlade da izbeglice i emigranti pokriju deo troškova boravka u Danskoj.

„Kakvo glupo pismo. Kada su ljudi 1860. ovde dolazili nisu im davali gomilu para, besplatno obrazovanje i zdravstveno osiguranje. Morali su da nađu posao i da se sami izdržavaju. To se ne može porediti“, napisala je jedna korisnica. Jedan korisnik podržava Morkea ovako: „Sramno je što migranti i izbeglice moraju da predaju novac i dragocenosti. To je kao kada su nacisti pljačkali Jevreje. Da li Danska ide u tom pravcu?“

Sistemska pljačka?

Mere kojima je cilj da odvrate izbeglice da traže azil u Danskoj trebalo bi da budu ratifikovane u parlamentu u Kopenhagenu u utorak. Danski političari nisu se pokazali uzbuđenim zbog žestokih kritika.

Ministarka Stojberg, koju mnogi smatraju tvrdolinijašicom po pitanju integracije i migranata, na Fejsbuku piše: „Svesna sam da neki međunarodni mediji napadaju to što će Danskoj u budućnosti izbeglice morati da predaju svoje stvari od vrednosti, kako bi im se platio boravak u centrima za azil. Ta kritika je neopravdana, jer u danskom zakonu već stoji da ljudi koji hoće pomoć od države moraju da prodaju svu imovinu koji poseduju – vredniju od ukupno 10.000 danskih kruna (1.340 evra). To je princip u Danskoj, da oni koji mogu da obezbede sebi egzistenciju to i rade. To se odnosi na one koji već žive ovde i sada će se odnositi i na one koji su upravo stigli.“

Ublažene mere

Prvi nacrt kontroverznog zakona je bio oštriji od verzije koja je pred parlamentom. Prvobitno je vlada želela od izbeglica da uzme novac i dragocenosti iznad vrednosti od 3.000 danskih kruna. Međutim, reakcija javnosti je prisilila vladu da ublaži mere. Sada izbeglice mogu da zadrže imovinu od 1.340 evra, a od konfiskovanja je izuzet i nakit koji ima posebnu nematerijalnu vrednost, kao što su burme.

Vladini napori da ograniči štetu nastalu na međunarodnoj sceni nisu uspeli. Telo UN za ljudska prava pozvalo je danskog ministra inostranih poslova Kristijana Jensena u Ženevu kako bi objasnio promenu u politici svoje zemlje. Agencija UN za izbeglice, UNHCR, je upozorila da novi zakon može podstaći strah i ksenofobiju, dok ga je Amnesti internešnel osudio kao „diskriminatornu praksu“ prema izbeglicama koje iza sebe imaju traumu rata.

Iako je ogorčenje veliko, mediji podsećaju da i zemlje poput Nemačke i Švajcarske imaju takvu praksu. Doduše, u Nemačkoj se izbeglicama ne oduzimaju novac i dragocenosti po dolasku u zemlju, ali kada dobiju azil, onda ne mogu primati socijalnu pomoć ukoliko imaju ušteđevinu ili imovinu. To važi i za nemačke građane – osoba koja je duže od godinu dana bez posla i treba da prima socijalnu pomoć, najpre mora potrošiti sve svoje rezerve.

Otežavanje spajanje porodice

Međutim, danska manjinska vlada desnog centra nije stala kod ove mere u nameri da ljude odvrati od toga da traže azil u Danskoj. Suština oštrijeg izbegličkog zakona je pitanje spajanja porodice. Ljudi kojima je odobren azil moraće da čekaju tri umesto jedne godine pre nego što budu stekli da bezbednim putem dovedu i svoju porodicu iz domovine.

Prema mišljenju mnogih stručnjaka to je u suprotnosti sa konvencijom o ljudskim pravima. Danski Crveni krst tu promenu naziva „humanitarnom katastrofom“, ali ministarka Stojberg je spremna na posledice. „Mi smo sa ovim na ivici onoga što međunarodna konvencija dozvoljava“, rekla je ona. „Kažete da smo u suprotnosti sa njom? Hajde da vidimo! Spremni smo da se suočimo sa tužbom na račun ove promene. O imigracionoj politici Danske se odlučuje u Danskoj, a ne u Briselu.“

Autor Kristijan Mork nije tako ratoboran. Samo nekoliko sati nakon što je na Fejsbuk postavio pismo i sliku prstena svoje bake, on je obrisao tu objavu. „Bio sam naivan“, rekao je on, „i nimalo pripremljen za mržnju i bes koje je izazvalo moje pismo ministarki, ali nadam se da sam bar uspeo da iznesem svoje mišljenje.“