Krivi su i EU i Balkan

Dojče vele: Druga konferencija EU-Zapadni Balkan počinje u Beču 27. avgusta. Da li mislite da EU i njene vodeće članice rade dovoljno da tom regionu pomognu i približe ga Evropskoj uniji?

Ulf Brunbauer: Mislim da možemo govoriti neuspehu na obe strane. S jedne strane, Evropska unija, ili tačnije njene velike sile poput Nemačke, u poslednjih nekoliko godina nisu učinile dovoljno da zemlje Zapadnog Balkana približe EU ili, što bi bilo idealno, da ih uvedu u Uniju. Čini se da postoji određeni zamor od proširenja. S druge strane, vlade u zemljama Zapadnog Balkana nisu uspele da poguraju potrebne reforme sa potrebnom snagom. U Bosni i Hercegovini uopšte nema napretka zbog nepopustljivosti etno-nacionalnih elita. Makedonija beleži smanjenje demokratskih sloboda. Srbija i dalje odbija da prizna nezavisnost Kosova. Korupcija i problemi sa vladavinom prava, muče sve zemlje i tu nema mnogo napretka. Ipak, jedan od razloga za te probleme je što političke elite nemaju osećaj da njihove zemlje imaju realnu šansu da u bliskoj budućnosti uđu u EU. Znamo da je potencijalno članstvo jedini zaista snažan instrument spoljne politike EU. Bez toga, bojim se da ćemo imati dalje nazadovanje na Balkanu. Potreban nam je hrabar potez EU, uzimajući u obzir i nestabilnu geopolitičku situaciju u regionu. Takođe, za neke u regionu je privlačan autoritarni Putinov model vlasti. Da bi se tome suprotstavilo, a i da bi se ljudima u regionu pružila perspektiva, potrebna je neka vrsta „Maršalovog plana“ za Zapadni Balkan.

Neki stručnjaci tvrde da širom regiona slabi demokratija. Makedonija i Srbija se posebno spominju kao zemlje sa sve autoritarnijim političkim vođstvom. Da li EU u regionu „prodaje demokratiju za stabilnost“, prihvatajući nedemokratsku praksu u nekim zemljama?

Moj osećaj je da u ovom trenutku ni Brisel ni najuticajnije zemlje Evropske unije nemaju baš neku strategiju prema Zapadnom Balkanu. Ne mislim da se radi stabilnosti, da svesno podržavaju ili dobrovoljno prihvataju autoritarne tendencije. Pre bih rekao da je tu reč o nepoznavanju izazova na Zapadnom Balkanu. Tu je zamor, možda čak i razočaranje među političarima EU, zbog toga što je potrebno toliko mnogo vremena da bi se tamo implementirali evropski standardi. Što se tiče Srbije, politika EU zaista deluje naivno, zatvarajući oči pred očiglednim autoritarnim tendencijama sadašnje vlade. Ono što EU treba da uradi jeste da brzo shvati koliko strašna i velika može biti cena ako se trenutna inercija nastavi. Zapadni Balkan je deo Evrope i trebalo bi da bude integrisan u EU što je pre moguće. Ako se to ne desi, već prisutno i široko rasprostranjeno razočaranje biće još veće i dovešće do još veće nestabilnosti unutar tih zemalja.

U Nemačkoj je u toku debata o velikom broju potražilaca azila iz balkanskih zemalja. Govori se i o svrstavanju Albanije, Kosova i Crna Gore među zemlje sigurnog porekla. Kakav je Vaš stav po tom pitanju? Da li ljudi sa Balkana imaju pravo da traže azil?

Potražioci azila sa Balkana obično nemaju uverljive razloge za azil, onako kako je to definisano Ženevskom konvencijom, jer nisu proganjani kao pojedinci na osnovu političkog uverenja, rase, religije, itd. Utoliko, kada se govori o azilu, proglašavanje tih država zemljama sigurnog porekla zvuči razumno. S druge strane, postoje mnogi razlozi zbog koji ljudi žele da napuste ekonomski očajne uslove života. U slučaju romske manjine možemo reći da se oni suočavaju sa strukturnom diskriminacijom širom Balkana i Evrope. Veoma je razumljivo da oni žele da napuste bedu i život koji im nude malo šanse za poboljšanje. Glavni problem je u tome što EU i njene zemlje-članice nemaju zajedničku imigracionu politiku. Zemljama EU su imigranti potrebni, ali ima tako malo opcija legalne imigracije iz trećih zemalja, pa se ekonomski emigranti sa Zapadnog Balkana odlučuju da zatraže azil jer im se čini kao jedina opcija da dobiju pravo da ostanu u zemljama poput Nemačke, bar za neko vreme. Mi konačno treba da shvatimo da su zemlje Zapadnog Balkana deo Evrope i da uvedemo režim liberalne migracije. To će pomoći obema stranama, jer sloboda kretanja je dobra stvar. A govorimo o malim zemljama.

Svakodnevno, hiljade izbeglica i migranata sa Bliskog Istoka, Afrike i Azije preko Makedonije i Srbije pokušavaju da stignu u zapadnu Evropu. Dok ih Grčka primorava da ilegalno prelaze u Makedoniju, Mađarska gradi zid na granici sa Srbijom. Može li EU da učini više da pomogne ovim ljudima, kao i preopterećenim tranzitnim zemljama?

Svedoci smo potpunog neuspeha zemalja članica Evropske unije. U svetlu humanitarne krize dramatičnih razmera, vlade EU sprovode politiku – „brigo moja pređi na drugoga“. To je nehumano u odnosu na izbeglice koje beže od rata i koje su prošle strahote na putu ka Evropi. Takođe, to je vrlo kratkovido, jer stvara probleme za zemlje koje čak i u normalnim vremenima nemaju funkcionalnu infrastrukturu za zaštitu izbeglica. Veoma je nepravedno siromašne zemlje u jugoistočnoj Evropi ostaviti da se same nose sa tim panevropskim problemom. Takođe je i opasno, jer su te zemlje prosto preplavljene izbeglicama, što njihove ionako slabe države može učiniti još krhkijim. Ne bi trebalo zaboraviti da su zemlje EU bile uključene u rat u Avganistanu i pružale podršku pobunjenicima u Siriji. Dakle, Evropa ne može zatvarati oči pred rezultatima haosa u ovim zemljama. Svi mi imamo humanitarnu obavezu, a Evropa je na putu da u potpunosti zakaže na tome i pusti zemlje sa neefikasnim birokratijama da se nose sa tim izazovom.

Ulf Brunbauer je profesor istorije istočne i jugoistočne Evrope na Univerzitetu u Regensburgu u Nemačkoj