Kritski zapisi: U Herakleovom gradu

Pre nego što sletim u Herakleov grad, na bleštavoj površini Sredozemlja kroz prozorče aviona vidim tamnoplave fleke grčkih ostrva. Na nekima su ljudski tragovi, putevi, naselja, luke. A neka su potpuno pusta – ćutljivo kamenje bizarnih oblika u beskrajnom plavetnilu. Pomalo sam nestrpljiv – prvi put ću biti na petom po veličini sredozemnom ostrvu. 

Uvek se iznenadim kada na ostrvima vidim planine. Krit je brdovit.  

Stotinak kilometara do grčkog kopna, ni trista kilometara od afričke obale i Libije, a od maloazijskog kopna i Turske odavde je svega 180 kilometara. Čovek bi pomislio da sleće u centar sveta.  

Niskotarifna kompanija koja iz Beograda sezonski leti za Iraklio čini putovanje manje mitskim – više je to leteći autobus koji za dva sata stiže gde je naumio. Pomalo haotičan aerodrom i odsustvo putokaza izvan aerodromske zgrade mogu zbuniti putnike, ako nisu dovoljno detaljno unapred istraživali po elektronskim platformama.  

Bliži se kraj septembra, letnja je vrućina. Konačno pronalazimo plavi autobus. Vozač nas šalje na biletarnicu. Tamo kažu da nemaju sitnine. Onda vozač ipak pronađe u novčaniku kusur za novčanicu od pedeset evra. A prevoz do grada je svega dva i po evra. 

Aerodrom je blizu, pokazaće se da avioni lete vidljivo i čujno iznad grada, onako kako lete iznad Košutnjaka, Banovog brda i Ade. Posle nekog vremena jedva da ih čuješ. 

Dedal te vodi mletačkim lavovima 

Naša stanica je Astorija. Iznajmili smo apartman u širem centru i s koferima prolazimo kroz pešačku zonu. U sporednim uličicama mame kafanice, bašte su pune, grad živi.  

Dedalovom ulicom šetamo ka centru. I već smo usred priče o mitskom majstoru Dedalu koji je za kritskog kralja Minosa napravio lavirint ispod njegove palate u Knososu. Kažu da je lavirint bio tako dobro napravljen da ni sam Dedal nije znao izlaz iz njega. Na kraju Dedalove ulice u kojoj su fensi prodavnice nalazi se najpoznatiji gradski trg.  

Naravno, Elefterios Venizelos, Krićanin i prvi premijer oslobođene i ujedinjene Grčke, dobio je čast da se po njemu zove trg okružen kafeima. Na njega ljudi stižu iz svih pravaca, da bi se opet zaputili svojim poslom. Kažu da ovo mesto nikada ne spava. U to ću se narednih dana i sam uveriti.

Ali, nekada zvanični nazivi nisu i narodni. Na trgu je mletačka fontana koju je u 17. veku sagradio generalni providur Krita, a docniji mletački dužd, Frančesko Morozini. Četiri mletačka lava ovde vekovima bljuju vodu. Pa narod mesto zove naprosto „Lavovi“.  

Tako se ovde, kod fontane, u debelom hladu i ne znajući turisti iz celog sveta druže sa senama Morozinija, Venizelosa i onog osmanskog upravnika grada koji je na fontani probušio rupe, da bi muslimani mogli da se ritualno operu pre molitve.   

Crkva koja je džamija koja je crkva 

Sledeći dan počinjemo doručkom u kafeu Hub nadomak fontane. Potom naprosto lutamo starogradskim sokacima i ulicama. Jedan od lepših trgova je onaj na kojem se nalazi pravoslavna Crkva sv. Mine (Agios Minas).

Tamo, pored crkve, proveli smo naredno jutro u kafeu Frenkli diveći se kupolama koje su raskošno sabirale i rasipale sunce. U samoj lepo dekorisanoj crkvi, mir koji oseti čovek posledica je osećanja prostora – tu ima mesta za nekoliko hiljada ljudi. 

Ali tog dana smo se spustili prema mletačkoj luci. Moje u Bosni školovano oko s desne strane prepoznaje džamijski pravougaonik sa kupolom na kojoj je krst. Crkva Svetog Tita je mesto koje svedoči o burnoj istoriji mesta. Vizantijska crkva je po dolasku venecijanskih gospodara pretvorena u katoličku crkvu, a kada su krajem 17. veka došli Turci, pretvorili su je u džamiju.

Polovinom 19. veka crkvu-džamiju je razorio zemljotres, nekoliko decenija kasnije podignuta je islamska bogomolja u osmanskom stilu. Krit je postao deo moderne grčke države i posle „razmene stanovništva“ – uzajamnog etničkog čišćenja Turske i Grčke, džamija postaje Crkva Svetog Tita – nazvana po zaštitniku kritske crkve i Pavlovom učeniku Titu.  

Dole, u starom venecijanskom pristaništu, u jednoj taverni pili smo božanstveno kritsko belo vino, čija je cena desetak evra po litru, mezili puževe i zapečeni kritski sir i posmatrali kako nebo iznad mletačke tvrđave poprima boju indiga. Možda je sve to – samosvojna lepota ostrva, dobro vino i meze – tajna dugovečnosti Krićana.  

Herakle i beli bik 

Jednog od tih nekoliko dana gledamo sa utvrđenog uzvišenja, na kojem se nalazi celi uži centar, egejsku igru nebeskog i morskog plavetnila.

Prema legendi, polubog Herakle – poznat i u rimskoj verziji kao Herkul – na ovom mestu je sišao sa lađe da bi izvršio jedan od svojih dvanaest zadataka – da savlada bika koji je bljuvao vatru. Mitskom vladaru Minosu bik je bio drag, jer ga je moćni bog mora Posejdon poslao kao znak da će Minos, a ne njegov brat, biti vladar. Minos nije ispunio obećanje da će žrtvovati belog bika. Posejdon se razbesneo, i Minosovoj ženi poslao ludu ljubav – prema biku.

Jedni kažu da je to bio bik koji je oteo Evropu, drugi da je sa njim Pasifeja, Minosova žena, začela Minotaura, čoveka sa bikovskom glavom koji je živeo u lavirintu i proždirao svakog koga sretne. Kako god, Herakle je posle iscrpljujuće borbe pripitomio bika. Tako su dorska grčka plemena ovo mesto u čast svegrčkog junaka nazvala Herakleion. 

Skica za istorijsku vrtešku 

Arapi proterani iz Andaluzije osvojili su ovaj greben početkom 9. veka, utvrdili ga i nazvali Handak. Naravno, ta reč odjekuje u turcizmu jendek. Grci su onda od toga stvorili Hendekas. Celih 136 godina je potrajala arapska epizoda u istoriji mesta. Onda je Vizantija odlučila da stane na kraj arapskom gusarenju, pa je mesto od 960. u vizantisjkim rukama.  

Ko zna kakva bi bila sudbina Krita, da markiz Bonefacije Monferatski, jedan od vođa Četvrtog krstaškog rata, nakon uništavanja Vizantije 1201. nije bio više zainteresovan za Solun nego za ovo ostrvo, koje mu je bilo ponuđeno kao plen. Mletačka strateška pamet je odmah uvidela značaj ostrva, došlo je do razmene plena.

Markizu njegovi solunski posedi neće doneti sreću, jer će ga Bugari ubiti već 1207. Ali Veneciji Krit hoće. Iraklio je pod novim imenom Kandija postao glavna mletačka egejska luka, a posle ponovnog uspostavljanja Vizantijske vlasti u Carigradu 1261. i najistočniji mletački sredozemni posed. Tako će ostati čitave 463 godine.  

Treba istaći da je pad Carigrada 1453. Kritu doneo još veći vojni i kulturni značaj. Tu se razvila takozvana italo-kritska slikarska škola. Iz davnih udžbenika istorije umetnosti iskrsava jedno veliko ime – El Greko, slikar kojeg su tako zvali u Italiji i Španiji, gde je stekao slavu, zvao se Dominikos Teotokopulos i rođen je 1541. baš ovde, gde ja provodim prve kritske dane, u tadašnjoj Kandiji, u Iraklionu.   

Kada su Iraklio i Niš bili u istoj državi 

Osmanska sila je bila odveć ambiciozna da prepusti more Mlecima. Najpre su osvojili Haniju, a potom, zaseli pred dobro utvrđenu Kandiju. Najduža opsada u istoriji trajala je 21 godinu. Procenjuje se da je na osmanskoj strani poginulo 120.000 vojnika, dok su branioci izgubili 30.000 ljudi. Naposletku je Kandija pala.

Turci su zavladali Kritom i tu će ostati gospodari u naredna dva i po veka. Grci su svoj grad počeli da zovu Megalokastro – velika tvrđava, a osmanski osvajači su mletački naziv pretvorili u Kanija.  

Posle priključivanja Grčkoj 1913. gradu je vraćeno istorijsko ime sa novim izgovorom – Iraklion. A drugom polovinom prošlog veka zvanično je nazvan onako kako su ga domaći ljudi uvek zvali – Iraklio.   

I evo me usred tog grada. U njemu se svako istorijsko poglavlje odvija na drugom jeziku, a grad, jedan od najstarijih u Evropi, smerno se odaziva na svakom jeziku, ne zaboravljajući da je on izvorno – mesto na kojem je Herakleova stopa prvi put kročila na kritsko kopno.

U muzeju, na putu prema sebi 

Još u Beogradu sam na jednom nemačkom sajtu kupio ulaznice za Arheološki muzej. Do njega je od Hotela Astorije ili gradske Većnice pedesetak metara. Muzej je moderna, svetla, a senovita građevina, sa velikim tremom, lepom baštom u koju je smešten kafe, a sa druge strane je duž zgrade napravljen balkon sa kojeg se vidi luka. 

Pomalo sam se raspitao o ovom muzeju – spada u najznačajnije svetske ustanove tog tipa. To ne treba da čudi. Kada idete kroz odaje, prolazite kroz slojeve minojske kulture, one koja je prethodila starogrčkoj i čiji je jedan od temelja. Ovde su odvajkada očijukale Evropa i Azija, Orijent i Okcident su se došaptavali šumom Egejskih talasa.  

Sve što bi trebalo reći o ovoj kulturi stoji u udžbenicima, na sajtovima, u debelim knjigama. Neke od njih sam pročitao. Ali niko me nije upozorio da će šolje stare tri milenijuma imati dizajn koji mi se više sviđa od većine današnjih sličnih proizvoda. Niko mi nije rekao da su zidni oslikani prizori iz palate Knosos tako svežeg duha – zaigrani delfini, čuvene „gospođe u plavom“, sarkofazi važnih ljudi.

Fascinantna mala figura „zmijske boginje“ obnaženih grudi koja u svakoj ruci drži po zmiju. Sve sam to viđao u ilustrovanim istorijama umetnosti, u televizijskim putopisima i ko zna gde još. A sada je sve tu, ispred mene. 

Muzej ima izložbenu površinu i na spratu. Gore sam seo na slobodnu klupu i gledao ljude kako posmatraju sopstvene kulturne korene. Govori se tiho, pomalo kao u crkvi. Ovaj muzej je vrsta svetilišta za sve koji znaju da su temelji evropskog identiteta na Kritu.

Šta pije Minos? 

Došao je i dan posete kraljevskoj palati. Sa Trga slobode kod Astorije uđete u gradski autobus na kojem piše Knosos. Ako se odlučite za običan gradski prevoz, cena je mnogo manja nego kod različitih turističkih ponuđivača.  

Iraklio je posle pripajanja Krita Grčkoj demografski eksplodirao. Posle poraza grčke vojske u Maloj Aziji – Turke je predvodio Ataturk – u Iraklio su stigle desetine hiljada izbeglica iz Smirne, današnjeg Izmira. Autobus prolazi kroz obične, moderne četvrti. Tih šest kilometara do Knososa pokazali su mi velegradsko lice kritske prestonice.  

Prestonica je prava reč, jer silazim na stanici Knosos. Ostaci velike kraljevske palate su sa leve strane. Ulazim u kompleks bez čekanja, pošto sam kartu kupio elektronski.

Prvo lice koje prepoznam jeste lice Artura Evansa, britanskog arheologa koji je najviše doprineo stvaranju modernog, pa i turističkog mita o Knososu. Evansova bista čuva ulaz u kompleks.

Crveni potporni stubovi koji nose kamenu konstrukciju, dvorana sa prestolom, ulaz u podrumski lavirint. Današnji Knosos je tek dobro poduprt kameni znak koji nas poziva da zamislimo nešto veće, lepše, nešto staro više milenijuma.

Povlačim se u četinarski hlad, na klupu sa koje se vidi severni, najbolje rekonstruisani ulaz u palatu. Turistički vodiči dovode svoje grupe – Skandinavci, Poljaci, Azijati. Ne slušam njihovu monotonu melodiju, ona mi služi kao šum iza kojeg vreme teče unazad. 

Iz šoljica kojima sam se divio u muzeju, sveštenik i vladar kritskog kraljevstva Minos sigurno nije pio kapućino. Ni kafu. Šta je uopšte pio vladar ostrva pre tri milenijuma? Minojci su kultivisali vinovu lozu 1.700 godina pre Hrista. Dakle, prvi istorijski Minos je negde 200 godina kasnije uživao u vinu, koje ću i ja 3.500 godina kasnije osetiti na nepcima.  

Setim se da je Lorens Darel napisao roman „Tamni lavirint“ čiju je radnju smestio na Krit. Zamišljam Darela kako posle Drugog svetskog rata sedi ovde, nema turista, društvo mu prave poneka koza i lokalni vodič. On hvata beleške.

Ovo će mesto uvek privlačiti i inspirisati ljude. Jer je njegova suština u mitskim pričama koje putuju kroz vreme i odolevaju mu bolje nego teški kameni blokovi koji miruju na suncu.  

Godina prođe od jutra 

Moj zapis o ovom gradu bio bi nepotpun, ako ne bih spomenuo Teotokopulosov park. Prođe se pored gradske Lože iz mletačkog doba i skrene se kroz jedan prolaz. Ovo parče urbanog zelenila u centru omeđeno je sa sve tri strane nizom restoranskih baštica i kafića.

Kada sve to prođemo, odupirući se iskušenjima, i skoro da  stignemo u iznajmljeni apartman, ispreči nam se bašta taverne Ziga ziga – rečnici mi kažu da na grčkom to znači „polako“, ali frazeološki može značiti i „malo po malo“.

Bašta do ulice koja nas razdvaja od parka nosi ime po Minotauru. Od ovakvih likova iz mitskih priča na Kritu ne vredi bežati – lakše je poverovati u njih. Sedamo u baštu taverne koja već svojim imenom imperativno usporava goste. Septembar je na umoru, veče je, a mi u kratkim rukavima. Ne znam da li je ime taverne u dosluhu sa istoimenom tužnom pesmom Janisa Plutarhosa, u kojoj na jednom mestu kaže – godina je prošla od ovog jutra. 

Veče u taverni je bilo pravi melem za našu dušu, punu minojskih labrisa – obrednih dvostrukih sekira – belih bikova, linearnog pisma B, prinčeva ljiljana, Mletaka, Romeja, Mavara i Turaka. Punu prizora iz grada koji je poput košnice. Sve će to najbolja loza na svetu – raki – isprati i uz jednu od najboljih mediteranskih kuhinja – pretvoriti u lepe snove. 

Zaista, svaki dan u čudesnom Herakleovom gradu bude tako gust, da na njegovom smiraju u nekoj taverni uz zvuke kritskog karasevdaha možeš da kažeš, ponavljajući Janisov stih – godina je prošla od ovog jutra.

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.