Kosovo – utisci sa zaboravljenog juga Evrope

Moj prvi utisak o Kosovu? Njega sam stekao već u avionu i to vrlo neposredno: najmlađa država na svetu ima i veoma mlado stanovništvo. Ne sećam se da sam ikada putovao u avionu u kojem je bilo toliko mnogo beba.

Pre sletanja na prištinski aerodrom o toj zemlji nisam mnogo znao sem da ima stanovnika otprilike kao Hamburg. Nešto sam čitao o krvavom rođenju države iz jugoslovenskih ratova, o osmanskom nasleđu i evropskim ambicijama. Poznate su mi bile i loše brojke o ekonomskoj situaciji. I upalo mi je u oči da je u svakom članku koji sam pre puta o Kosovu čitao, uvek reč i o razgranatoj korupciji kao o jednom od najvećih problema.

Pri sletanju pogled mi pada na male parcele koje vidim iz aviona. Mali komadi obrađenog zemljišta na kojima su posađene različite biljke. To je dobro za raznolikost vrsta, pomišljam. Svakako da je bolje od velikih monokulturnih zasada u drugim zemljama. A onda pomislim: to je luksuzan pogled koji sebi može da priušti samo putnik koji dolazi iz bogate industrijske zemlje. Jer jedno je jasno: nema dobre zarade sa takvom vrstom zemljoradnje.

Na malom aerodromu kontrola je brzo obavljena, a onda nas auto vozi u grad – po novoizgrađenom putu. Uz njega su mnoga gradilišta. Pomišljam: pa i ne ide im baš tako loše. A onda odmah sledeće pitanje: odakle novac za te nove zgrade, ko tu zapravo gradi? I čudi me koliko je mnogo benzinskih pumpi koje konkurišu jedna drugoj, mada nema baš toliko nogo automobila na putu.

Priština – grad malih razdaljina

Sama Priština izgleda kao neka mešavina zgrada iz real-socijalizma iz vremena nekadašnje Jugoslavije, još starijih zgrada i džamija, i mnogih novogradnji od čelika i stakla. Na prvi pogled grad baš i nije lep. Ali praktično je to što je grad mali – iz našeg hotela svuda možemo da dođemo pešice.

A kad uveče izađemo da jedemo, otkriva se nova slika: sve je iznenađujuće moderno i šik. Mnogo je ljudi napolju. Kafane, restorani, barovi – sve je dobro posećeno. Jede se dobro. A kada je čovek navikao na nemačke cene, zadovoljstvo ga obuzme i prilikom plaćanja.

Svuda po gradu u oči upadaju američke zastave. Tu je onda i kip Bilu Klintonu, upadljiv nasred trga. Na drugom trgu odaje se počast Medlin Olbrajt. Izgleda da je tačno ono što su mi rekli: da su Kosovari Americi najviše naklonjen narod na svetu. Bez američke podrške te države verovatno ne bi ni bilo.

Ali pritom bi trebalo imati u vidu da ni sve države Evropske unije nisu priznale Kosovo kao državu. Bez izlaza na more, bez jake ekonomije – ta zemlja i dalje zavisi od finansijske pomoći međunarodne zajednice. A polugoli prosjak na jednoj raskrsnici, tužno je lice loše privredne situacije.

Sekularno društvo

Posetio sam Kosovo da istražujem o borcima „Islamske države“ koji su se vratili. Znam da je stanovništvo zemlje pretežno muslimansko, ali na ulici vidim manje pokrivenih žena nego u Nemačkoj.

I za razliku od Bona gde živim, nisam video ni jednu koja je potpuno sakrivena iza nikaba – sa izuzetkom jedne povratnice iz redova „Islamske države“ koja ga je zadržala i nakon povratka u domovinu.

Stalno mi svi govore da je Kosovo sekularno društvo. Nacionalna svest je isto tako jaka snaga, kao i religija – koja se ipak i pre svega doživljava kao privatna stvar.

I tako ja Kosovo i doživljavam: muškarci i žene se sasvim normalno sreću na ulici. Alkohol nije tabu. Pa ipak je gužva za ulaz u jednu džamiju u petak toliko velika da svi vernici i ne stanu unutra i klanjaju ispred džamije. Oko džamije ima mnogo prodavnica upravo za onu islamsku vrstu odeće koju tako retko vidim u gradu.

Susreti u kafani

Jedna od prednosti malog grada je to što se čini da svako svakog poznaje. A svi znaju mog kolegu Bahrija Canija iz albanske redakcije DW. To otvara mnoga vrata. Osim toga, tu političari ne rade iza nekih zatvorenih vrata, odvojeni od svega. Oni mogu da se sretnu u kafani. Recimo direktor za nacionalnu bezbednost koji puši jednu cigaretu za drugom. Uopšte, tu se mnogi pije kafa. Ili čaj.

A drugog dana, dok večeramo u restoranu, za susednim stolom slučajno sedi nacionalni koordinator za borbu protiv terorizma. Tako je za nas novinare Priština za vreme našeg istraživanja – grad kratkih razdaljina.

Uz sve to, ljudi su ljubazni i uvek spremni da pomognu. I kolege iz žurnalističkog kolektiva BIRN rado nam daju informacije kojima raspolažu. Čak i video-snimke. U Nemačkoj još nisam sreo toliku podršku.

Kačanik – mesto odakle se odlazilo u IS

Priština nije velika, ali ona pulsira. Puna je dinamike. Raširen je osećaj da st tu nešto događa. Ali sa svim tim mladim ljudima, univerzitetom, vladom – taj grad sigurno nije reprezentativan za celo Kosovo.

Poseta jednom informantu vodi nas u jedno malo selo. U dvorištu su za nas postavljene stolice ispod hrasta. Oko nas hodaju kokoške, deca različitog uzrasta radoznalo nas posmatraju. Gosti ovde ne zalaze često.

Gotovo da sam u iskušenju da čitavu tu situaciju romantizujem. Mir, seoska atmosfera, zidovi od nepečene cigle koji opasuju dvorište i kuću. Ali vidim i mnoga popucala stakla na prozorima kuće koja niko ne popravlja. Vidim da ljudi ovde imaju loše zube. I čujem kada se žale da ne može ništa da se zaradi. Ali ipak u dvorištu stoje dva automobila. Nisu najnoviji, ali su tu.

Išli smo i u Kačanik. Taj gradić uz granicu za nas je veoma važan: odatle je posebno mnogo radikalizovanih ljudi otišlo u redove „Islamske države“.

Priroda je veličanstvena, strma stena uzdiže se nad gradom. Put preko novog mosta vodi u pravcu Severne Makedonije. U gradu su vidljiva propala industrijska postrojenja. Reka je puna otpada. U centru je džamija u koju je zalazio i Lavdrim Muđaheri. On je u redovima „Islamske države“ predvodio jednu kosovsku brigadu i poznat je po svojoj okrutnosti.

Pa ipak, nedaleko odatle, u jednoj čajdžinici sede muškarci. Mladići se guraju po barovima s glasnom muzikom. Sve upućuje pre na neku životnu radost, na neku žeđ za životom, nego na neko džihadističko stremljenje ka smrti. Ništa ne ukazuje na to da se ovde radi o nekom centru radikala.

Ljudi u razgovoru izražavaju žaljenje zbog toga što je njihov grad, zbog ekstremista, došao na rđav glas. Ali neki problem s prihvatanjem povratnika iz IS nemaju. Misle da više nisu opasni.

Doznake iz inostranstva

Ljudi nam se stalno obraćaju na nemačkom jeziku. Mnogo ih je živelo i radilo u Nemačkoj. Mnogi tamo imaju rodbinu. S obzirom na to da oni koji su otišli šalju novac u zemlju, verovatno je to bar deo objašnjenja za mnogo novih zgrada. Kasnije čitam da 17 odsto nacionalnog proizvoda Kosova čine baš doznake iz inostranstva.

Brzo je prošlo pet zanimljivih dana. Obeležili su ih velika gostoprimljivost i spremnost da nam se pomogne. Kada sam šestog dana krenuo na nazad, to mi nije lako palo. I to ne samo zato što je bilo pet sati ujutro kada je naš taksi došao na aerodrom.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android