Kompletan sistem je ilegalan?

Većina mladih koji dođu u prihvatni centar u Pocalu je iz Gambije, Nigerije ili Obale Slonovače. Filipo Miraljia, aktivista i zamenik predsednika italijanskog kulturno-sportskog društva, posetio je centar u kojem se uglavnom nalaze maloletnici bez bilo kakve perspektive. Među 142 izbeglice koje su nedavno došle u taj centar, bilo je više od 120 maloletnika. Zbog toga Miralja zahteva zatvaranje evropskih hot-spotova. „Ovo mesto nije napravljeno za duži boravak i krši italijanski zakon o deci“, izjavio je Miralja za DW. „Postoji proces koji mora da se primenjuje prilikom obrade zahteva za azil, ali taj proces se ignoriše upravo kroz hot-spotove. Kompletan sistem je ilegalan“.

Sličnog je mišljenja i nekoliko stotina drugih volontera koji su se nedavno sastali u sicilijanskom lučkom gradu Sabir. Učesnici Foruma protestovali su zbog privremenih prihvatnih centara kao što je hot-spot u Pocalu. Oni smatraju da se ti centri zloupotrebljavaju kao zatvori u kojim maloletnici i ostali postaju žrtve zlostavljanja i da se tamo zadržavaju na neodređeno vreme.

Italijanske vlasti su, kao reakciju na proteste, izrazile spremnost da 52 maloletnika iz Pocala premeste u druge centre u Likati. Međutim, aktivisti kažu da je potrebno daleko više od reforme propalog sistema integracije.

Teška situacija, malo vremena

Dok je broj potražilaca azila koji je u Evropu došao preko „Balkanske rute“ smanjen za 90 odsto, njihov broj preko severnoafričke rute ostaje nepromenjen. Prema rečima Federika Sode, šefa italijanske misije Međunarodne organizacije za migraciju (IOM), od početka godine u Italiju je stiglo 33.000 ljudi. Sličan broj ljudi stigao je i u istom periodu prošle godine.

„S obzirom na te brojeve moramo pronaći rešenje i stvoriti uslove za promene“, kaže Soda. Evropske države moraju da se suoče sa daleko većim pitanjima i to sve odjednom i u vrlo kratkom vremenu. Evropa ne deluje dovoljno brzo“.

Soda je pronašao razlog za odugovlačenje u italijanskom procesu prihvatanja potražilaca azila. Oni sa severoafričke rute dolaze iz različitih zemalja i različitih razloga, što je drugačije u odnosu na sirijske ili avganistanske izbeglice koje dolaze u Grčku.

Posledica toga jeste da italijanske vlasti moraju da analiziraju svaki slučaj pojedinačno. Osobe koje dugo vremena borave u hot-spotovima, nakon izvesnog vremena napuštaju formalni proces i umesto toga kreću u potragu za poslom na crno, bilo da je reč o poljoprivredi ili poslovima u urbanim sredinama.

Iz jedne zemlje u drugu

Soda kaže da mnogi ljudi iz Sub-saharske Afrike napuštaju domove bez konkretnog cilja. „Otkrili smo da oni uopšte u prvom planu nemaju Evropu. Kao cilj nemaju Rim ili Berlin. Oni iz jedne države idu u drugu. Često ih krijumčari ljudi ubede, što je u stvari laž, u bolji život u drugoj državi“.

Tako je bilo i sa Gasamom Salimom. Taj 22-godišnjak napustio je Gambiju kako bi se zaposlio u Senegalu. Pošto to nije funkcionisalo onako kako je planirao, Salim je svoju sreću potražio u Maliju u kojem je radio sitne poslove. Upravo preko tih poslova kasnije je preko Nigera i Libije došao na Siciliju. „Dođeš na jedno mesto i shvatiš da je tu situacija još gora. Nakon toga ideš dalje“, kaže Salim. Kao veliki navijač fudbalskog kluba Milan, Salem je bio oduševljen time što je došao u Italiju i podneo zahtev za azil. Devetnaest meseci kasnije i dalje čeka odgovor – to je inače uobičajeno vreme čekanja za ljudi koji su u Italiji podneli zahtev za azil.

Nedostatak psihološke pomoći

Bez obzira na sve, bolje je boraviti u prihvatnom centru u Siciliji nego u Libiji. Salim kaže da su ga tamo čak dva puta otimale naoružane paravojne formacije. „Kada idem na razgovor povodom zahteva za azil, kažem da radije ne bih govorio o Libiji. Ne želim da se sećam tog vremena. Vidio sam prijatelje kako umiru. Među njima je bio i moj najbolji prijatelj. Nisam mogao ništa da uradim kako bih mu pomogao“.

Nedostatak psihološke pomoći potražiocima azila u italijanskim prihvatnim centrima takođe je jedan od problema koji zabrinjava volontere. Prema rečima Flavi Kalo, stručnjakinja iz organizacije „Lekari bez granica“ oko 80 odsto ljudi na severnoafričkoj ruti za Italiju bilo je zlostavljano. Ona je za izveštaj koji će uskoro biti objavljen obavila čak sto intervjua sa ljudima u italijanskim prihvatnim centrima. Mnogi pokazuju znakove depresije i posttraumatskog stresnog poremećaja.

„Prelazak Sredozemlja verovatno je jedno od lakših iskustava ljudi u tim centrima“, kaže kalo za DW. „Zbog toga su nam potrebni humanitarni prihvatni centri. Mnogi su iskoristili te ljude i od njih profitirali“.

Stručnjaci očekuju više izbeglica

„Italijanski sistem prihvata potražilaca azila ima svoje slabosti“, kaže Soda. Međutim, i veliki broj drugih evropskih država još uvek nema jasan plan useljavanja i to pet godina nakon ustanka u arapskom svetu i debate o izbeglicama koja je nakon toga usledila.

Soda smatra da će se broj izbeglica u narednim decenijama povećati. Samo do 2050. godine se očekuje 200 miliona izbeglica.

„Ako verujemo da će sporazumi, kao sa Turskom biti odgovor, onda je potrebano da tražimo brzo rešenje za dugoročne probleme koji zahtevaju daleko više razumevanja“, smatra Soda.