Kome odgovara podela Kipra?
8. decembar 2016.„Za šta bi ujedinjenje bilo dobro“, pita jedan trgovac suvenirima u blizini džamije u turskom delu Nikozije: „Mi imamo naš mir i živimo u sigurnosti. I ovde nam je dobro“. I sada, tokom zime, njegova radnja je dobro posećena. Robu dobija gotovo isključivo iz Turske. Da li bi mogao tako da se snabdeva i posle mogućeg ponovnog ujedinjenja ostrva? Svuda na Kipru možete sresti ljude koji postavljaju takva praktična pitanja. Posebno su zanimljiva pitanja koja se tiču imovine. Više od 200.000 grčkih Kiprana bi mogao da traži svoja prava na imovinu u severnom (okupiranom) delu Kipra – baš kao i oko 65.000 turskih Kiprana na južnom (grčkom) delu ostrva.
U ove poslednje spada i Zeki Arčan. Penzionisani policajac potiče iz jednog sela u blizini grada Pafosa. Njegova porodica se posle turske invazije (1974) preselila na severni deo ostrva. Već 40 godina oni žive u Morfou, ili Guzeljurtu, kako se grad zove na turskom. U slučaju ponovnog ujedinjenja, taj region bi bio u sastavu grčke savezne pokrajine. Zeki Arčan kaže da bi i pored toga ostao tu. To se odnosi i na većinu od oko 17.000 stanovnika regije koji potiču sa juga. Skoro svake godine, Zeki obilazi svoj rodni grad Pafos i tamo se sreće sa starim prijateljima i članovima porodice. Ali, ne želi da se vrati tamo. „U Morfou sam se oženio, tu su mi rasla deca, ona sada tu i rade i imaju svoje porodice. Na jugu bi bili stranci“. On namerava da podnese zahtev za obeštećenje zbog imovine koja mu je oduzeta u Pafosu.
Ove nedelje su obnovljeni pregovori na Kipru. Pregovaračima obe strane nije ostalo mnogo vremena da razjasne pitanja koja su još otvorena. Za nešto više od pet nedelja, u Ženevi će oni, na sastanku kome će prisustvovati i sile-garanti Grčka, Velika Britanija i Turska, pokušati da nađu rešenje. Atina i London su već nagovestili da su saglasni s tim procesom, a u Ankari još nisu sigurni. Ali, to što Turska nije onemogućila pregovore i što se već jednom – 2004. godine – složila sa planom ponovnog ujedinjenja bivšeg generalnog sekretara UN Kofija Anana, na Kipru se smatra konstruktivnim stavom.
Na severu agent, na jugu izdajnik
Nijazi Kiziljurek smatra da iza toga postoje dva motiva. „Turska je međunarodno izolovana. Doprinosom rešavanju problema Kipra, ona pokazuje da nije deo problema, već da je u stanju da rešava međunarodne konflikte. Osim toga, ona želi da gas, koji je potreban zemljama istočnog Sredozemllja, do Evrope stiže preko Turske“. Kiziljurekova je profesorka političke istorije na grčkom Univerzitetu Kipra; studirala je i doktorirala u Bremenu. Ona spada u malobrojn e pripadnike turkog naroda koji su ostali na jugu Kipra.
Na severu Kipra je, međutim, smatraju izdajnicom a na jugu – turskom agentkinjom. Od pre dve godine, ona je u timu savetnika predsednika Nikosa Anastasijadisa, koji je pristalica ponovnog ujedinjenja. To važi i za Mustafu Akinčija. Oba predvodnika svojih etničkih grupa potiču iz Larnake. To zajedničko poreklo im je u dosadašnjim pregovaračkim maratonima pomagalo da prevaziđu razne blokade. Sada se, kako kažu pristalice ujedinjenja, već nalaze u „ciljnoj ravnini“.
No, i kada bi u Ženevi došlo do velikog proboja u preovorima, ujedinjenje ne bi još bilo zagarantovano. Nije sigurno kako bi se staovni ostvra izjasnili na referendumu o tome, kaže Ahmet Sozen. On je politolog i profesor na Univerzitetu istočnog Sredozemlja na severnom Kipru. Od 2008. on sprovodi ankete na čitavom ostrvu. I dok su grčki stanovnici ostrva sve naklonjeniji ujedinjenju, sve više Turaka je protiv toga. Šanse da većina na referendumu podrži ujedinjenje su u najboljem slučaju – 50 odsto. Sozen smatra da „na obe strane mora da se sprovede velika kampanja koja bi neodlučne ubedila u prednosti ponovnog ujedinjenja.“
Je li suživot uopšte moguć?
Grk Harilas Harilau kaže da bi u slučaju ponovnog ujedinjenja bio „među prvima“ koji bi se vratili u svoje rodno mesto. On je zamenik predsednika opštine Morfou na severnom Kipru, iako ne stanuje tamo. Koliko god to zvučalo neobično, na lokalnim izborima koji se održavaju za dve nedelje će prognanici sa severnog Kipra glasati za gradsku skupštinu i neku vrstu predsednika opštine u egzilu. glavni zadatak tih predstavnika će biti da neguju sećanje na stari zavičaj, kao i običaje i da objašnjavaju svoju sudbinu ljudima u inostranstvu.
Kuća Harilauovih u Morfou još postoji. Tu je i zemljište. U slučaju ujedinjenja, ta imovina bi trebalo da bude vraćena bivšim vlasnicima. Harilaos Harilau ne može da zamisli Morfou u kojem zajedno žive Grci i Turci. „Kada bi u Morfou ostalo nekoliko stotina Turaka, ne bi bilo problema“, kaže, „ali moglo bi da ih bude kada bi tu bilo 2.000 do 3.000 Turaka i isto toliko Grka“. U Morfou ima još mnogo zemljišta na kojem bi mogla nići naselja kiparskih Turaka. Niko ne zna ko bi to finansirao.
Jasno je da postoji i strah od mogućeg zajedničkog života. A on pokazuje koliko su se dve etničke grupe tokom proteklih decenija udaljile jedna od druge. Kipar je podeljen već 42 godine. Koliko će vremena proći dok se ljudi tamo ponovo ne zbliže? I da li će oni uopšte biti spremni za tako nešto?