Kod švapskog kazana

Iz Tuzle izlazimo prema severu. Dan je lep. Ređaju se nazivi prigradskih mesta – Solina, Dokanj. Prepoznajem ih kao mesta stanovanja ponekog školskog druga. Ti gimnazijski dani s kraja sedamdesetih sada mi deluju nestvarno, kao da su se dešavali nekom drugom. I profesor je tuzlanski gimnazijalac, znamo se još s kraja osamdesetih. Nekoliko puta sam sa njim uplaćivao novac za otkup voća i zakup kazana – pravili smo našu rakiju.

Ovaj put nas je šestorica. Profesor je, kao i ja, čedo humanističkih nauka, a ostatak ekipe se bavio mnogo konkretnijim stvarima u životu: Reno, Edo i Niho su diplomirani ekonomisti, Samir je mašinski inženjer ali radi u odeljenju za manjine OEBS-a, a domaćin, koji nas već čeka na odredištu, jeste pravi pravcati doktor agroekonomije Ferhat.

Majevički vinogradi

Majevica na koju se polako penjemo pokazuje svu svoju pitomu lepotu. Poslednji put sam prošao ovuda u maju. Ova planina na čijim južnim obroncima sam odrastao deli planinsku Bosnu od ravne Semberije i Posavine. Zapravo je po šumovitim obroncima koji se blago pretvaraju u brežuljkaste padine veoma slična Fruškoj gori.

Profesor mi priča da su Turci, osvojivši ove predele nekoliko decenija pre nego što su zauzeli Hercegovinu, imali odbojan stav prema vinogradima. A oni su bili rodni isto kao fruškogorski. Pošto je vinogradarstvo u ovim krajevima bilo prokazano, domaće stanovništvo se dosetilo i umesto vinove loze posadilo – šljive. Tako su Turci naterali Bosance da sa trinaest stepeni alkohola u vinu pređu na četrdeset – u šljivovici. Kada su zauzeli Hercegovinu, Turci navodno nisu dirali vinograde. Da im se ne bi ponovilo majevičko iskustvo.

Silazimo niz Majevicu u pravcu Brčkog. Naš cilj je Koraj, bošnjačko selo u Republici srpskoj. Celi taj kraj je poznat po voću. Kažu da ga, zahvaljujući lokalnoj klimi i zaštiti koju nudi zid Majevice, ima u izobilju i kada na drugim stranama ne rodi.

Na ulazu u Koraj skrećemo levo i stižemo na odredište.

Nekada je Zemljoradnička zadruga „Bratstvo"” iz Koraja bila moćna socijalistička poljoprivredna firma. Od stare slave ostalo je malo toga. Sadašnja Poljoprivredna zadruga je samo njena senka. Ali je u nadstrešenom delu dovoljno prostora za to što nameravamo – da ispečemo rakiju.

Sećanje na turgulje

Još u Tuzli smo kupili sve što je neophodno za ovaj muški ritual – svako je poneo roštiljsko meso koje voli, pivo ili rakiju. A domaćin je obećao da će spremiti gulaš. Međutim, mene je najviše zanimala ona sprava koju je godine 1921. upravi za zaštitu industrijske svojine Kraljevine SHS Milan Jovanović iz Novog Sada  prijavio kao „Stroj za pečenje rakije". Zapravo, to je bio takozvani „preneseni patent" iz 1909, prijavljen u već pokojnoj Austrougrarskoj carevini. Taj „stroj“ je meni od detinjstva poznat kao kazan.

Kao dečačić koji je rastao u zgradi nisam ništa znao o voćnjacima, ali moji drugovi iz razreda jesu. Jedan od njih me je pozvao da beremo „turgulje" sa njegovim ocem, gore, na njihovom brdskom imanju iznad kasabe. Taj dan na obroncima Majevice saznao sam šta su turgulje – plodovi ljubičastog odsjaja, veći od dečijeg ugriza. Stavljali smo ih u sepete i potom davali domaćinu. Usred šljivika bila je ogromna drvena kaca iz koje je dopirao kiselkasto-slatkasti vonj. Iznad nje su se rojile ose. U njoj su završavale turgulje.

Treba li spomenuti da sam se tada najeo slatkog mesa turgulja kao nikada posle. Profesor mi reče da su bolesti stabala, rat i nebriga presudili takvim autohtonim stablima. Njih više nema. Osim u mom sećanju.

A sećam se i toga da smo tada, početkom sedamdesetih, u sumrak seli na traktorsku prikolicu i krenuli sasušenim zemljanim putem nizbrdo. Domaćin Jovo je za volanu pevušio neku rudarsku pesmu jer je zemlju obrađivao vikendom, a rudar je bio svih ostalih dana.  Prvi put sam se vozio ovom drndavom mašinom. Odskakali smo na džombama kao loptice za stoni tenis i smejali se. Sunce se pretvaralo u krvavu loptu nad bosanskim brdima. Brektanje traktora je nadjačavalo naše dečačke glasove.

Bosanska viljamovka

Ovu sliku mi je iz neke zapečaćene moždane fijoke izvukao prizor komine koju je domaćin u Koraju već pripremio. Pomogli smo da se ona prelije u kazan.

Inače kruška čiju je kašu upravo progutao kazan ima svoju istoriju. Stručnjaci tvrde da sada postoji preko 900 sorti kruške, ploda koji je poreklom iz Azije, ali sa maloazijskom podvarijantom. Za ovu sortu zabeležen je put sa juga Italije sve do Londona. Najpre je seme te kruške iz Kalabrije sa sobom u Francusku, na dvor Luja XI, u 15. veku doneo Frančesko Paolski, docniji katolički svetac. Kralj je posadio krušku koja je u Francuskoj u spomen na Frančeska iz Kalabrije nazvana „Bon-kretjan“ – „Dobar hrišćanin". Tek sredinom 18. veka kruška se spominje u Londonu, gde ju je kasnije uzgajao i u zemlji proširio baštovan Vilijams. Kruške su onda na engleskom nazvane „Vilijams Hrist". Preko Belgije se proširila po celoj Evropi i Americi. Kod nas je poznata kao „viljamovka".

Bratstvo i švapski kazan

Oko kazana petlja Mehdin. On je jedini pravi meštanin, ako izuzmemo doktora agroekonomije koji je odavno za karijerom otišao u Brčko, ali iz ljubavi prema rodnom kraju redovno postaje menadžer kazana.

Mehdin je živo pamćenje nekada moćnog pogona u čijem se oronulom epicentru sada okupljamo oko vatre da bismo pričali priče.

Dok okreće ručicu kazana on priča o predratnim vremenima, vremenima slave i prosperiteta voćarskog, ratarskog i stočarskog Koraja. Govori o milionima stabala, desetinama hiljada grla stoke. Iz tog perioda je i kazan koji opslužuje.

U ratu su ga odneli. Posle rata su ljudi iz Koraja išli za glasinama i pričama pa su pronašli kazan kod jednog srpskog domaćina. Kazan je vraćen na svoje mesto.

Zadruga ga je inače kupila u Osijeku, ali niko ne ume sa sigurnošću da kaže gde je napravljen. Verovatno je delo nemačkih ruku, pošto ga zovu „švapski kazan“.

U međuvremenu, roštilj je više puta hranjen žarom iz kazana. Mezili su se ćevapi i džigerica. A onda je na sto došao domaćinov gulaš sa pogačom koju je zamesila njegova žena. I jedno i drugo su bili hit.

Mehdin je još pričao o ratu, o Koraju iz kojeg su svi meštani proterani. O povratku. O čudnom položaju na nevidljivoj ali mučnoj međuentitetskoj granici. O tome da mladih više nema. O bolesnoj ženi i malim penzijama. I ostali su pričali anegdote iz svojih života. Jednog je posao naneo u Irak. Drugog u Brčko. Treći nije napuštao Tuzlu osim kao turista. Ukrštaju se usputne priče i već se u njih upliće prvi tračak sumraka.

Pohvala traktoru

Ljudi koji jedu i pričaju dok gori vatra pod kazanom postaju prava zaverenička ekipa. Tog dana sam ostvario jedan od dečačkih snova. Posle pola stoleća opet sam na traktoru. Napredovao sam, sada sam za volanom, a ne u prikolici. Dižem ruke dečački radostan, svestan da je to samo poza gradskog čoveka koji glumi korajske kauboje.

Potom za upravljač sedne domaćin da bi dovezao prikolicu drva, pošto kazan ognjenom utrobom guta drva kao lud.

Jedina prava dužnost koju smo naizmenično vršili jeste okretanje točka za mešanje. To nam je svima dalo makar minimalnu osnovu za kasniju priču da smo zaista pekli svoju rakiju – da smo je svojeručno napravili.

Umetnost destilacije

Agronomski stručnjak nam je objašnjavao redosled poteza. Destilacija prve ture je završena, ostatak smese iz kazana se ispušta u kanal koji ga nizbrdo odvodi u krajolik. Sa te strane se puši i kiselo miriše.

Dodatnom kominom punimo kazan. Ponavlja se celi postupak.

To će potrajati. Neko pušta Tomu Zdravkovića. Nema bolje muzičke podloge za kazan. Naročito ako se zna da je Toma na samom početku karijere dugo pevao u tuzlanskom hotelu Bristol. Nema više ni Tome ni Bristola. Ali tu smo mi da pevušimo njegove pesme. Možda bi za ovu priliku bio podesan i „Kralj alkohol“ Dade Topića. Ali to bi bilo odveć avangardno za kazansku gidu – tako Tuzlaci zovu žurku. Odlučio sam da protegnem noge. Sunce zalazi iza majevičkih obronaka. Nisam navratio do obližnjeg sela, mada sam možda mogao. Kazan ima magičnu privlačnost, nije mi dao da odem u Koraj. A trebalo je videti to mikroklimatsko čudo – kažu da ovde svaka avlija ima smokvu.

U sumrak se kazan pere, pa se opet dobro založi. Rakija se sipa u njega. Dakle – najpre se ispeče, pa se onda prepeče. Iz kazana potom ističe prvi mlaz prepeka. Taj „prvjenac" se baca. Ostatak se hvata u veliki rezervoar.

Lokalno tumačenje imena mesta je vrlo jednostavno – „ko raj“. Koraj. Đavo će ga znati, ovde se od vinčanske kulture naovamo smenjuju jezici. Možda je trag jednog od njih zapeo u reči Koraj koja je kao barka plovila kroz vreme, da bi se nama objavila u potpunoj nerazumljivosti.

Voće sa istoka

Kako god, ovamo je Osmansko carstvo donelo i šljivu i krušku. U njihovo vreme se pojavio bakarni kazan. A destilacija, koja je bila poznata još u Mesopotamiji, potom Grcima i Rimljanima, zapravo je uzdignuta na nivo nauke tek kod Arapa. Uostalom, arapska reč „arak“ koji su Turci čuli kao „raki“ označava znoj – kondenzaciju prilikom destilacije.

Rakija je u narodu još u predosmanska vremena služila kao neka vrsta zlatnih poluga za sirotinju – jer joj je vrednost sa protokom vremena čak rasla. Otud seljačka izreka da se krava i rakija poslednje prodaju – kada domaćin više nema kud.

Na kraju rakiju sipamo kroz krpu u kanistere. Mene je zapao udeo od desetak litara. Prvi sam zatražio plastičnu čašu da probam. I nisam se pokajao. Tek natočena sa kazana ova mlada viljamovka je sasvim po mom ukusu. Njen oporo-slatkasti refleks na nepcu ima karakter.

Nazdravim Raziju, persijskom naučniku iz 9. veka, koji je prvi upotrebio naziv alkohol. I nemačkom alhemičaru Hijeronimusu Brunšvigu koji je pre pet vekova napisao knjigu „O umetnosti destilacije“. Njihova slava evo dopire do Koraja, odakle ćemo večeras otići, zadovoljni kao planinari koji su se popeli na neosvojivi vrh.

Sutradan u Beogradu ređam flaše na sto s ponosom čoveka koji ima nešto svoje. Ekipa je bila sjajna, dan u Koraju dobar, čak sam se sprijateljio sa jednom mačkom pa i sa čučavcem u „Bratstvu“.

U posetu mi na Banovo brdo došao zet. Već je u osmoj deceniji života i malo šta ga može iznenaditi. On je iz Velike Drenove, rodnog sela Dobrice Ćosića. Tamo znaju šta je rakija. Iznosim mu Korajku. Pita šta je to. Kažem mu: „Muslimanska rakija“. Podigao je začuđeno obrve. „Pa kakva ti je to rakija?“. „Rakija koju ispečeš sa muslimanima“, odgovorim. Valjda volim da oneobičim stvari. Nazdravismo. Coknuo je jezikom. Klimnuo glavom i izustio: „Do-bra“. Iako je to vešto krio, video sam mu u pogledu čak i odblesak divljenja.