Kandidatura - podsticaj za reforme

Optimizam u Srbiji. Zemlja je konačno i zvanično kandidat za ulazak u Evropsku uniju. To je pre svega šansa, ni manje – ni više, jer druge zemlje Zapadnog Balkana taj status imaju već dugo, a da se poslednjih godina nisu zaista približile EU. Na primer Makedonija, koja zbog svađe oko imena sa Grčkom već godinama tapka u mestu i do danas nije dobila datum za početak pregovora.

Ipak, ovim uspehom na spoljno-političkom planu, predsednik Srbije Boris Tadić ojačan kreće u izbornu kampanju. U maju se, najverovatnije, bira novi parlament. Brisel nije mogao jasnije da iskaže svoju podršku njegovom proevropskom kursu. S obzirom na tu podršku nacional-konzervativnim politički protivnicima Tadića, kao što je bivši srpski premijer Vojislav Koštunica, biće teže da krenu u „lov na glasove“. Pogotovo što taj gest iz Brisela Srbiju definitivno oslobađa imidža „države-parije“ koji je decenijama bio vezan za tu zemlju zbog njene uloge tokom ratnih sukoba na Balkanu. Vrata evro-atlantskih integracija širom su otvorena, kao nikada do sada.

Bez menjanja granica

Kako bi krenula tim putem, spor oko teritorije sa Kosovom mora biti rešen. Dokle god državnost Kosova, koje Srbija još uvek smatra delom svoje teritorije, bude bilo sporno, to će opterećivati demokratski razvoj kako Srbije tako i Kosova, sprečavati proces ulaska u Evropsku uniju obema zemljama i praviti podele u samoj Uniji. Pet članica EU još uvek nisu priznale Kosovo kao suverenu državu.

Otežavajuća okolnost je i to što se Srbija, manje-više otvoreno, zalaže za pripajanje severnog dela Kosova u kojem većinski žive Srbe. Da li je rešenje za Kosovo u menjanju granica? To ne bi bilo pametno jer nove korekcije granica na Balkanu mogle bi da izazovu domino-efekat koji bi direktno pogodio susedne zemlje, kao što su Bosna i Hercegovina i Makedonija, a s obzirom na njihove probleme sa manjinama. Osim toga, do sada je već više od 80 država priznalo Kosovo u njegovim postojećim granicama.

Novo pomeranje granica nije rešenje za problem Kosova. Dugoročno, to pitanje može biti rešeno kada ta tema postane prioritet na dnevnom redu Evropske unije. Uz posredovanje Unije moraju se povesti pravi pregovori o statusu severnog Kosova, pregovori koji će se voditi nakon završetka „dijaloga“ između Beograda i Prištine o rešenju svakodnevnih problema. Ako EU, posle Kipra, želi sebe da poštedi još jednog teritorijalnog konflikta, mora se, aktivnije nego do sada, uključiti kao posrednik.

Put u EU popločan bolnim reformama

Poziv iz Brisela nije samo važan korak za Srbiju na putu evropskih integracija. On pokazuje da se Evropska unija, uprkos svim turbulencijama izazvanih finansijskom krizom, čvrsto drži svoje strategije proširenja prema zemljama Zapadnog Balkana. To je za sve zemlje regiona koje se nalaze na putu ka EU ohrabrujući signal da nastave sa reformama.

Odluka u Briselu ne bi trebalo da nas navede da zaboravimo da u Srbiji još mnogo toga mora da se uradi i da srpska vlada tek sada treba da se dotakne nepopularnih reformi: javna uprava u zemlji mora se modernizovati, korupcija se mora suzbijati još jače nego do sada, mora se smanjiti prevelika birokratija. Posledice finansijske krize ostavile su traga i u Srbiji. Vlada u Beogradu mora sprovesti prave privredne reforme, npr. društvena imovina mora biti konačno privatizovana. Takođe, nezavisnost pravosuđa mora biti zagarantovana. Vlada u Beogradu biračkom telu mora reći istinu: put u Evropsku uniju moguć je samo kroz bolne reforme. To bi moglo da priguši optimizam, ali to istovremeno štiti od prevelikih očekivanja i razočaranja. A kako to može da izgleda – to bi mogle da ispričaju komšije iz Grčke.

Komentar: Verica Spasovska
Odgovorni urednik: Ivan Đerković