Kad otupimo na loše vesti

Lako je odustati od sledećeg članka ili objave na društvenim mrežama o ratu i nasilju. Na kraju krajeva, bombardovani smo slikama traumatičnih događaja.

Fenomen, poznat kao zamor od empatije (compassion fatigue), dovodi do toga da izgubimo sposobnost da saosećamo, reagujemo i pomognemo onima kojima je to potrebno.

„Osetila sam to nakon invazije na Ukrajinu“, kaže Džesika Roberts s Portugalskog katoličkog univerziteta u Lisabonu. „Kada sam prvi put čula za zločine bilo je užasno, ali onda sam čula za drugi grad i moja reakcija je bila manje ekstremna.“

Eksperimenti

Bred Bušman, psiholog sa Državnog univerziteta Ohajo u SAD, sproveo je eksperimente koji ilustruju kako nasilje u digitalnim medijskim formatima kao što su video-igrice i filmovi može da smanji osetljivost ljudi na patnju ili nasilje u stvarnom životu.

U jednoj studiji, 320 učenika je igralo nasilnu ili nenasilnu video-igricu 20 minuta. Nakon igranja, učesnici su dobili instrukcije da odgovore na upitnik, ali su za to vreme čuli kako je izbila tuča napolju u hodniku.

„U stvari, to je bio snimak tuče profesionalnih glumaca, a jedan naš asistent je ispred prostorije šutnuo kantu za smeće i počeo da stenje“, objašnjava Bušman za DW.

Zatim su izmerili koliko je vremena bilo potrebno učenicima da pomognu čoveku koji stenje. Onima koji su igrali nenasilnu igru, u proseku je trebalo 16 sekundi, a onima koji su igrali nasilnu igru 73 sekunde. Štaviše, kaže Bušman, oni koji su igrali nasilnu video-igru prijavili su da je tuča manje ozbiljna od onih koji su igrali nenasilnu.

„Posledica gledanja nasilnih slika je ta da otupite i mislite da nasilje i nije nešto tako strašno. Posledice u stvarnom svetu su da je manje verovatno da ćete pomoći nekome ko je žrtva nasilja“, kaže Bušman.

Zamor od saosećanja – oblik zaštite

Prema Bušmanu, osnovni psihološki mehanizam iza umora od saosećanja je desenzibilizacija. „Zaista, to je neka vrsta filtriranja emocija ili pažnje koja nas štiti od toga da patnja postane previše stresna. Ako merite srčane i moždane reakcije na slike nasilja videćete da su one prigušene kod ljudi koji su upravo igrali nasilnu video igricu“, ukazuje Bredšo.

Ali, kako dodaje, desenzibilizacija na nasilje može biti važna strategija prilagođavanja za ljude čiji rad uključuje čestu izloženost traumatskim događajima, kao što su vojnici, humanitarni radnici i lekari.

Problem nastaje kada se ova desenzibilizacija otkrije u „običnoj“ populaciji. „Ta adaptacija je jedan od mehanizama koji zapravo pokreće dalju agresiju i nasilje u društvu“, kaže Bredšo, misleći na istraživanje koje pokazuje kako sukob u Izraelu i Palestini eskalira nasilje kod dece.

Zamor od empatije s izbeglicama

Jasmin Aldamen sa Univerziteta Ibn Haldun u Istanbulu, fokusirala se na uticaj koji na sirijske izbeglice u Turskoj i Jordanu imaju umor od saosećanja i negativno predstavljanje u medijima.

„Otkrili smo da negativno izveštavanje o izbeglicama u medijima kod publike stvara mogućnost da izgube empatiju prema njima ili čak da počnu da mrze izbeglice“, kaže Aldamen za DW.

To nije novo i iznenađujuće. Ali novo je to koliko brzo mediji i društvene mreže mogu da izazovu zamor od saosećanja, a zatim i govor mržnje i rasizam. To se videlo kada su izbeglice bežale od Talibana po preuzimanju vlasti, sa krizom u Ukrajini i sa izbeglicama koje beže od sukoba i klimatskih promena u severnoj Africi.

„Postoje dokazi koji pokazuju da ljudi s vremenom daju manje novca za pomoć nakon katastrofe. To se već dešava sa zemljotresom u Turskoj i Siriji“, kaže Roberts.

Zamor je privremen

No, saosećanje se može obnoviti tokom vremena. „Možemo da koristimo društvene mreže da stvorimo empatiju i saosećanje među ljudima. U našem istraživanju, pogledali smo foto-blog Humans of New York, u kojem je fokus na pozitivnim pričama o životima ljudi, umesto na njihovim traumama. To je pomoglo da se stvori velika empatija“, kaže Roberts za DW.

Aldamen poziva medije i ljude na društvenim mrežama da promene način na koji predstavljaju izbeglice i drugu ugroženu populaciju: „Mediji moraju da prikažu neke od pozitivnijih priča iz izbegličke krize kako bi se osiguralo da se ljudi ne zamore od saosećanja zbog izlaganja tragičnim pričama.“

Aldaman takođe ukazuje da je važno da novinski članci uključuju pozive na akciju upućene pojedincima ili kreatorima politike kako bi čitaoci mogli da pomognu onima kojima je pomoć potrebna, umesto da posmatraju krizu za koju imaju osećaj da je nerešiva.

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.