Jake ruske karte u Libiji
30. maj 2020.
Početkom nedelje se šef američke vojne komande za Afriku (Africom) Stiven Taunsend preko Tvitera obratio javnosti tvrdeći da su ruski borbeni avioni krenuli iz Rusije ka Libiji, a pauzu napravili u Siriji.
Američki oficir je još napisao da su „avioni bili prefarbani, da se ne bi videlo da su ruski“. Rusija očigledno pokušava da situaciju u Libiji odluči u svoju korist, smatra on, i napominje da je Moskva dugo poricala da učestvuje u libijskom konfliktu. Ali, sad „nema više poricanja“.
No, Rusija to odbacuje. „To su lažne vesti“, izjavio je Andrej Krasov, potpredsednik Odbora za odbranu državne Dume. „To je samo još jedna američka horor priča.“
Dobri odnosi sa Putinom
Istina je da odnosi između Rusije i Libije datiraju najkasnije od kraja Drugog svetskog rata. Tada je Josif Visarionovič Staljin, na konferenciji u Potsdamu, bezuspešno pokušavao da izdejstvuje mandat za Rusiju u libijskoj provinciji Tripolitaniji. Nakon puča 1969, Moskva je u ogromnoj meri podržala Muamera el Gadafija.
Odnosi su 2000. godine, dolaskom na vlast Vladimira Putina, dobili novi zamah. No, Putin je bespomoćno gledao kada je NATO ograničio ruski uticaj tokom akcije protiv Gadafija.
Kada je libijski general Kalifa Haftar preuzeo komandu nad trupama u Tobruku, pod kontrolom libijske vlade u egzilu, Moksva je u njemu videla pogodnog partnera koji će štiti njene interese u Libiji. U zamenu za vojnu podršku, Haftar je Rusima ponudio pristup tržištu energenata i korišćenje sredozemnih luka Tobruk i Darna.
Rusija je u početku bila uzdržana. Ali, od 2017. leči ranjene vojnike Haftarove armije. Trust mozgova „Institut Vašington“ je pre dve godine tvrdio da je Rusija rasporedila prve snage privatnih vojnih kompanija.
Egipatski interesi
Time je rat dobio novu dimenziju. Vojno ojačani Haftar važio je za ljutog protivnika svake vrste političkog islama. Postao je takođe partner egipatskog predsednika Abdela al Sisija. Taj general je 2013. izveo puč protiv predsednika Muhameda Mursija iz redova Muslimanskog bratstva, strahujući da bi ovaj konzervativni pokret mogao da dobije na snazi – i u susednoj Libiji.
Tako je Al Sisi zajedno sa Ujedinjenim Arapskim Emiratima (UAE), koji se takođe bore protiv regionalnog uticaja Muslimanskog bratstva, odlučio da uskrati podršku Fajizu al Saradžu, predsedniku libijske vlade koju su priznale mnoge zemlje. Al Saradžova vlada kontroliše samo mali deo zemlje, a u parlamentu su prisutni i poslanici islamističkih grupacija.
Rivalstvo sa Ankarom
Egipatska vlada već neko vreme zamera što turska vlada vojno podržava Al Saradžove trupe, između ostalog i plaćenicima iz Sirije. Kairo je u januaru saopštio da turski angažman u Siriji ima neposredne posledice na nacionalnu bezbednost Egipta. Egipatski mediji turskom predsedniku Erdoganu pripisuju „neoosmanske“ ambicije.
Turska pak ne misli samo na Libiju, već takođe na jedan deo gasnih nalazišta u Mediteranu koja su do sada koristili Grčka, Kipar, Izrael i Egipat. A i Libija ima pravo na deo gasa pa Turska svojim prisustvom tamo vreba šansu.
Tako da Rusija i Turska nisu protivnice samo u Siriji, već i u Libiji. No, obe sile za sada izbegavaju direktne sukobe.
Rusija se do sada u Libiji oslanjala na indirektno vojno prisustvo, preko privatnih vojnih preduzeća. Ovakva strategija, prema analizi „Instituta Vašington“, za Rusiju ima više prednosti: zemlja tako može da se zvanično predstavi kao posrednik, a da pri tom ne odustane od vojnog angažmana. Takođe može uvek pomalo da raspiruje konflikt, sve dok se ne postigne željeni dogovor.
Zbog toga što nisu vojno angažovane, druge sile imaju manje pregovaračke moći od Rusije. Osim podele poslova sa energentima, Rusija bi mogla da obezbedi i kontrolu nad libijskim izbegličkim koridorom. Na taj način bi Rusija dobila važnu polugu u migracionoj politici protiv Evrope.