„Ja imam deset hakera“

Rostok je luka u manje srećnom, severoistočnom delu Nemačke. Duboko u bivšem DDR-u. Rostok je grad iz kojeg je po padu Berlinskog zida svaki peti stanovnik otišao trbuhom za kruhom. Za Biljanu Žarković* (45) Rostok je san. Jer u jednoj tamošnjoj klinici ovu nezaposlenu medicinsku sestru iz Niša čeka posao, sa uslovima i platom koji sa juga Srbije deluju kao Eldorado. Biljana u svom iznajmljenom stanu pored računara drži potpisani ugovor, sertifikat o poznavanju jezika, kopije pasoša i formulare. I sve joj to malo vredi jer se traganje za terminom u nemačkom Konzulatu u Beogradu ispostavilo kao Sizifov posao. „Od maja pokušavam, otvaram sajt stalno. Nijednog momenta nijedan termin nije slobodan. Ima ih za plavu kartu ili Šengensku vizu, ali meni to ništa ne znači. Meni treba radna viza.“

Pored Biljaninog računara su i neplaćeni računi za komunalije, samo za kiriju duguje 3.000 evra. Rostok, to je jedini spas. Iz očaja dane i noći provodi na stranici gde se mogu zakazati termini za nemački Konzulat. Kada se otvore novi termini, planu za dva minuta. Biljana luta forumima na kojima njeni sapatnici prepričavaju svoja iskustva sa odlaskom u Nemačku. „Nemojte gubiti nadu. Alarm u 00:15 pa čekićajte do 00:30“, piše jedan posetilac bloga Dva kofera u Berlinu. Navodno se termini oslobađaju iza ponoći. Njene se besane noći nisu isplatile. Na blogu Berlin za početnike jedan korisnik piše: „Morate da razumete da je to sve ozbiljna muljaža i da se ne vredi samostalno boriti protiv toga.“

Pomoć „stručnjaka“? Nedaleko od nemačkog konzulata, koji je trenutno smešten u zgradi kanadske ambasade, nalaze se agencije koje priskaču u pomoć za novčanu naknadu. Sve rade po sličnoj mustri: njihovi ljudi svakog jutra pred konzulatima vuku građane za rukav, nude usluge fotokopiranja, prevoda, fotografisanja, popunjavanja formulara i – šlager ovog leta – rezervisanje termina u konzulatu Nemačke. „Čim ambasada pusti termine preko interneta, agencije uđu, ukucaju podatke, i završe posao. Pare uzimaju na ruke“, priča nam Biljana. Treba im samo na vreme dati avans i lične podatke – jer internet-forma dozvoljava samo rezervaciju na tačno ime. Fiskalni račun? Ugovor sa mušterijom? Toga tamo nema, kaže naša sagovornica. „Pozovite ih pa vidite sami, ali ako im se javite kao novinar, budite sigurni da Vam ništa neće reći.“

„Tako ti je to u životu“

Poziv u agenciju Evropa početkom avgusta. Hoćemo termin u nemačkom konzulatu. Duboki muški glas sa druge strane žice kaže da je sve krcato, tvrdi da više od 20.000 ljudi čeka na termin. „Ja mogu da ti nađem za drugu polovinu oktobra. Sve je do tada krcato. Ako iskrsne nešto neplanirano, može i pre, ali to ne garantujem.“ Navala je krenula ove godine, od kada je Nemačka nešto olakšala odlazak na rad kako bi obeshrabrila odlazak „na azil“. Muški glas kaže da su onlajn-termini za obične smrtnike skoro neuhvatljivi i već pomalo pravi reklamu za sebe: „Možeš hiljadu puta da probaš, džabe. Ja imam deset hakera što su specijalizovani samo za tu tehniku. Oni su 24 sata dnevno na sajtu i čim se ukaže neki termin oni ga ugrabe za pet sekundi. To su ljudi profesionalci. I to se plaća.“

 

Tu smo, to se plaća. Koliko? Kaže 250 evra. Mušterija ne mora biti u Beogradu, pa čak ni u Srbiji. „Imaš nekoga ovde? Neka dođe sa kopijom tvog pasoša, nek ponese pare, ne mora sve, bar 100, a 150 ćeš kad budeš dolazio. Ja ću sve da ti završim. Onda ti javim na telefon: gospodine, Vama je zakazan termin tad i tad, dođite dva sata pre kod mene da završimo papire, kopiramo šta treba i damo ti ovaj termin što dobijemo od ambasade.“ Hakeri grabe termine? Pare na ruke? Da nije to malo ilegalno? Nije, kaže glas: „Piše tamo i na ambasadi – svaka agencija može to da radi. Ako ne možeš sam, a ti angažuješ drugog. Moraš da angažuješ stručnjake. Ništa tu nije ilegalno – koliko ih je već tako ušlo u ambasadu... Kao što možeš da za registraciju auta najmiš agenciju, tako ti je to u životu.“ I bolje ne oklevaj jer „mnogima su propale dozvole za rad jer nisu uspeli da zakažu termine.“

Čovek je teoretski u pravu: svako može da ponudi uslugu i da je naplati, ali bi ipak morao da kuca fiskalni račun. Pomenute agencije su u Agenciji za privredne registre (APR) zavedene pod šifrom delatnosti 74.30 pod kojom se podrazumevaju samo „prevođenje i usluge tumača“. Ali nije ništa neuobičajeno da postoje i druge usluge: „Zakonom je propisano da se u registar upisuje jedna, pretežna delatnost, ali da pravno lice može obavljati i duge, zakonom dozvoljene, delatnosti“, kažu u APR-u na upit Dojče velea. Kontrolu poslovanja bi trebalo da sprovode inspekcije, koje se širom Srbije ionako slabo mešaju u svoj posao. Pobrojane agencije rade punom parom, iako sav novac ne ide kroz kasu.

Ambasada upozorava na agencije

Tako se Beograd upisuje u tužnu listu gradova u kojima se trguje terminima za nemačku ambasadu. Nemački mediji su već pisali o sličnoj praksi u Teheranu i Bejrutu. Agencije sa čitavim timovima ljudi danonoćno grabe svaki slobodan termin koji se ukaže i tu pojedinac ima slabe izglede. Čak i kada sve ide legalno, nastaje suluda situacija: kada se prođe kroz birokratski lavirint, za termin koji je inače besplatan treba duboko zagrabiti u džep. Nemačko Ministarstvo spoljnih poslova je, upravo svesno mogućnosti zloupotreba, i napravilo sistem za onlajn zakazivanje. Server je u Berlinu i pojedine ambasade sa njim nemaju baš ništa. Lični podaci pri prijavi termina moraju odgovarati onima u pasošu, ne tolerišu se ni slovne greške.

No ni takav sistem nije manjkav. Teoretski je moguće da agencije zauzimaju termine navodeći fiktivna imena, kako piše posetilac jednog foruma: „Tapkaroši bukiraju sve termine na neka fiktivna imena. Onda ih prodaju za 300 do 500 evra, kako koga ošinu. Zatim, kada nekome uzmu kintu, odjave termin i odmah hvataju drugi sa imenom onog što je platio.“ Ljudi kojima propadaju radna mesta u Nemačkoj samo zato što ne mogu do termina spremni su da poveruju u svakakve konstrukcije. Ovaj isti forumaš tako piše da se na 50 odsto zakazanih termina niko ne pojavi – jer su zauzeti na fiktivna imena. Kako DW saznaje, propalih termina ima, ali veoma malo. Medicinska sestra Biljana Žarković se čak pribojava da neko iz ambasade dojavljuje agencijama kada će se oslobađati novi termini. Za te tvrdnje nema dokaza.

Srpski zakon dozvoljava da građani preko posrednika rezervišu termin, što „nažalost iskorišćavaju pojedine agencije sa sumnjivom reputacijom“, navodi za DW nemački ambasador u Srbiji Aksel Ditman. Ambasada savetuje da se nikakve usluge agencija ne koriste. „One naplaćuju to što će zakazati termin koji se naknadno pojavio jer je neko otkazao svoj termin. To svaki podnosilac može sam da uradi, a agencije za to traže velike pare“, dodaje Ditman. Da li agencije u beogradskim sokacima posluju legalno ili ispod ruke, to već nije posao predstavništva Nemačke. O tome ambasador navodi: „Ono što je važno za nas: Svako može da zakaže termin, i to besplatno, s tim da – i tu želim da budem sasvim iskren – to u nekim slučajevima zahteva veliku dozu strpljenja.“

Daleko je Rostok

Ditman potvrđuje da je porast zahteva zabeležen od Nove godine zbog olakšane mogućnosti zapošljavanja u Nemačkoj. Zemlji trebaju negovatelji starih lica, medicinsko osoblje, radnici... zašto onda Ambasada ne poveća svoje kapacitete? „Ambasada je zbog povećanog broja zahteva veoma brzo reagovala i zaposlila dodatnu radnu snagu. S druge strane, ne možemo neograničeno da proširujemo svoje kapacitete, između ostalog i zbog toga što imamo samo ograničen broj šaltera. Stoga se, nažalost, nekoliko nedelja čeka na vizu u cilju zapošljavanja u Nemačkoj“, kaže Ditman.

Biljana Žarković čeka već mesecima. Do sada se uzdala u svoju upornost i brze prste. Termin nije ugrabila, a dani u kalendaru teku. Rostok na Baltičkom moru deluje lepo i daleko, ali Rostok neće večno čekati jednu medicinsku sestru iz Niša. Zato Biljana razmišlja da ipak ode do Beograda i uplati novac nekoj od agencija. „Znam da je to ilegalno. Ali kada ne možete legalno... mene niko neće čekati neograničeno. Sada mi je rok do 1. septembra, a onda će popuniti mesto.“

*pravo ime poznato redakciji