Izbeglička kriza dodatno posvađala Balkan

„Mislim da nije racionalno preozbiljno doživljavati tu naoštrenu retoriku u kriznom periodu. Mađarska, srpska i hrvatska vlada su pod velikim pritiskom realnosti, bez obzira na njihovu provenijenciju. U trenutku kada ne možete da kontrolišete situaciju, a zapravo to stvarno ne možete, najjednostavnije je optužiti nekog drugoga. To rade sve tri vlade i to je kratkoročnog karaktera“, ocenjuje za Dojče vele dr Sandro Knezović sa zagrebačkog Instituta za razvoj i međunarodne odnose. On smatra da je, dugoročno, to samo još jedan od incidenata u nizu koji karakteriše kvalitet odnosa unutar šireg regiona.

„Odnosi Mađarske i Hrvatske godinama su napeti zbog slučaja Ina-Mol. Odnosi sa Srbijom su opštepoznata stvar i imaju enormni broj ozbiljnih problema koji se neće lako rešiti. Uz to, nivo političke kulture je poznat, a političke elite svoje pozicije izvlače iz popularnosti u narodu. Zbog toga se služe jeftinim, populističkim trikovima, pogotovo u predizborno i krizno vreme, kako bi pokazali da vladaju regionalnim odnosima, ako već ne mogu da vladaju situacijom u kojoj su se našli“, kaže sagovornik Dojče velea.

Da je izbeglička kriza, na koju nijedna od navedenih zemalja ne može da utiče, narušila odnose u regionu, potvrđuje i kopredsednik „Igmanske inicijative“ i šef novosadskog Centra za regionalizam Aleksandar Popov. „Prema istraživanju 'Igmanske inicijative', situacija u regionu ni 15 godina nakon početka normalizacije odnosa generalno nije dobra. Otvorena pitanja se u svakom trenutku mogu iskoristiti u unutrašnjepolitičke svrhe, a to se i događa. Ovo je samo slika stanja odnosa na području koje ni za dve decenije nije postalo uljuđeno. Nismo to postigli za razliku od Nordijaca koji su sedam godina nakon završetka rata stvorili Nordijski savez, a od svog regiona stvorili jedno od najuspešnijih područja u svetu“, kaže Popov. On dodaje da je dovoljna samo jedna iskra da se odnosi pogoršaju i da se to periodino događa po principu vruće-hladno. „Uz dosadašnja zahlađenja nakon hrvatskog priznavanja nezavisnosti Kosova, pa svađa oko slavljenja 'Oluje', zatvaranje granica prema Srbiji je samo najnovija iskra. Ova poslednja je opasnija, jer je globalnog karaktera, a žarište krize se dogodilo ovde u tranzitnom prostoru kada je Mađarska zatvorila granicu, a izbeglice skrenule ka Hrvatskoj.“

Nisu krivi, ali su prvi na udaru

Oba sagovornika potvrđuju da je za regionalne probleme kriva Evropska unija za koju Knezović kaže da je odgovorna jer nije sposobna da postigne kompromis oko kvota za prihvatanje izbeglica, ali i zato što nema geostrateški kapacitet da sagleda ozbiljnost izvora krize. „On nije na grčko-makedonskoj ili na hrvatsko-srpskoj granici, on je na Bliskom istoku. Geostrateške pozicije se reprogramiraju, Rusija ima sve veći uticaj, a EU ne pokazuje kapacitete za zajednički kompromisni nastup u tom problemu. Ovo je samo posledica. Kad na spoljnopolitičkom planu nema kapaciteta za kompromisni pristup, to se onda odražava na unutrašnjem planu pa nema kompromisa ni po pitanju suočavanja s posledicama. Kao u svakom kriznom periodu, konstrukcije kao što je Evropske unije, dakle integracije nacionalnih država, pokazuju svoje slabosti pa države deluje više nacionalno, nego evropski i time slabe kapacitete za zajednički stav.“

Za Popova je Unija od samog početka „roba s greškom“. On ukazuje da se videlo da je, i pre nego što su počele ekonomska, a potom i izbeglička kriza, pravila ne važe za sve ili da nisu dovoljno čvrsta. „I pre je to bio brod pun rupa koji plovi zahvaljujući Angeli Merkel. Ovo je prevršilo svaku meru, jer je jedna takva integracija još pre šest meseci trebalo da predvidi šta će se dogoditi. Ali oni nedeljama ne mogu da se dogovore. Sve se to obija o glavu onima koji su najslabiji i prvi na udaru. Sada Hrvatska radi Srbiji ono što Slovenija radi njoj, a svi se kuvaju u istom loncu“, kaže Popov iz Centra za regionalizam. On dodaje da je, eskalacija problema pokazala, ne samo ranjivost odnosa u regionu, već i ranjivost Evropske unije koja je još uvek integracija u nastajanju.

Hrvatska, Slovenija, Srbija i Mađarska nemaju preteranu ulogu u rešavanju problema, čije posledice trpe. „Problem nije nastao tu, niti će se rešiti u kontekstu jugoistočne Evrope. Ona je tačka ulaska, ali kao što Lampeduza nije mesto na kome će se rešavati pitanje severnoafričkih izbeglica, tako ni ovaj region nije mesto na kojem će se rešiti problem izbeglica iz Sirije, Iraka, Avganistana... Da bi Evropska unija bila bio globalni igrač, mora postojati kompromis 28 zemalja koje nemaju nužno iste strateške prioritete, ali moraju da budu odgovorne. Zemlje kao što su Hrvatska, Slovenija, Srbija; bile one članice EU ili ne, imaju samo epizodnu ulogu u saniranju posledica“, priča Knezović.

Političari se svađaju, ali od toga se ne živi

Saradnja unutar regiona je, kaže Popov, u poslednjih 15 godina najviše napredovala na području civilnog društva i ekonomije, pa ne čudi da su najjasnije zahteve pred političare, u kontekstu izbegličke krize, postavili aktivisti i privrednici. „Nekada su privrednike koji su pokušavali da uspostave veze optuživali da idu u agresorsku zemlju, ali patriotizam nije nikoga nahranio. Niko nije ostrvo i ta dva područja su najviše napredovala“, priča Popov. Od privrednika se mnogo očekuje. „Prva reakcija je stigla od njih kada su počeli da računaju pretrpljenu štetu zbog zatvaranje granice za teretni saobraćaj. Privrednici s obe strane pritiskaće političare da se racionalno ponašaju i da ne prave štetu svojim građanima.“

Knezović pak podseća da privreda pati u svakom kriznom razdoblju. „Ona želi dobru organizaciju i predvidljivost koje joj zemlje u krizi ne mogu obezbediti. Kada stvar prođe i kad se pitanje adekvatnog tretiranja izbegličkog talasa reši, tek će se tada videti kolike su prave štete. Siguran sam da privrednici svoje nezadovoljstvo artikulišu i pokušavaju da pošalju poruke političarima. Ali politika ne funkcioniše uvek na racionalan način, pogotovo ne u predizborno vreme. Kada se to još postavi u regionalni kontekst dugoročno opterećenih odnosa, sve dobije posebno negativnu konotaciju. Privreda funkcioniše na racionalnim osnovama i lako je izračunati koristi i troškove aktivnosti, a politika funkcioniše drugačije“, zaključuje Knezović.

Privreda će se oporaviti, jer kapital ne poznaje ni nacionalnost, ni granice, ali problemi u regiji su brojni i nisu amo vezani za izbeglice. „Ni danas ne znamo gde je granica između Srbije i Hrvatske na Dunavu, petnaest godina nakon početka normalizacije odnosa. Zašto se to ne reši? Da ne govorimo o sukcesiji, nestalima...“ nabraja Popov neke buduće žarišne tačke koje će, nakon završetka izbegličke krize, biti novi generatori nemira među zemljama regiona.