Izbeglice su dobrodošle?

„Kad su mi rekli da idemo u Portugaliju, počeo sam da tražim informacije o toj zemlji na internetu“, seća se Fuad Ahmad (naslovna fotografija). Jedino što je on do tada znao o toj zemlji bili su rezultati portugalske fudbalske lige. Taj knjigovođa iz Alepa sa suprugom i troje dece sada već gotovo dva meseca živi u Peneli, gradiću u centralnoj Portugaliji, zajedno sa još tri izbegličke porodice, odnosno ukupno 20 osoba. „Pre polaska sam sa interneta skinuo englesko-portugalske rečnike“, priča Fuad.

Penela je gradić okružen šumom. Tu živi oko 3.000 ljudi, posla gotovo i da nema, ali tu je jedna stara tvrđava. U socijalnim stanovima na periferiji grada, sirijske porodice smeštene su u velike i moderne apartmane. Ima još mesta, kaže Natalija Bek, Ukrajinka i voditeljka projekta zbrinjavanja koja se i sama pre nekoliko godina doselila u Portugaliju. „Ovde možemo da smestimo još dvestotinak izbeglica, pa čak i hendikepirane osobe i decu bez roditelja. Pripremljeni smo za sve.“

Izbeglice u provinciji

Obezbeđen je i novac za zbrinjavanje. Dve trećine troškova projekta koje sprovodi nevladina organizacija „Pomoć za izbeglice“ snosi Evropska unija, a jednu trećinu Portugalija. Bek smatra da je njihov koncept zbrinjavanja veoma dobar. Dok se u velikim gradovima stranci smeštaju u svojevrsna geta, u portugalskoj provinciji izbeglice primaju srdačno: „Imamo prevodioca, psihologa, učiteljicu portugalskog i odlične kontakte sa vlastima. Sve funkcioniše.“

Ali i u Portugaliji su mišljenja o izbeglicama podeljena. Na samo pedesetak kilometara od Penele, predavanje na tu temu drži antropološkinja Elza Lehner. U školi u Penacovi učenici su se time bavili u sklopu jednog projekta. Portugalska naučnica, i sama ćerka izbeglice iz Mađarske, pruža važna objašnjenja: „Nailazimo na mnogo nerazumevanja, strah i odbojnost.

Baš kao da bi želela to da potvrdi, jedna učenica kaže da Portugaliji nisu potrebne izbeglice i da one ne bi trebalo da dolaze. Među njima bi mnogi, kaže učenica, mogli da budu teroristi. Mnogi njeni školski drugovi se slažu.

Nema iskustva useljavanja

Nepoznavanje izaziva strah, kaže antropološkinja. Portugalija je decenijama samo izvozila radnu snagu kao gastarbajtere i zato ta zemlja praktično nema iskustva sa useljavanjem. Portugalija nije pripremljena da idućih meseci primi 4.500 izbeglica. Postoji, istina, mnogo dobre volje, ali u rešenjima se većinom improvizuje. To ne čudi, jer prošle godine su u toj zemlji azil zatražile 442 osobe.

Generalno gledano, Portugalija je prilično neodlučno ostvarivao pravo za azil. S jedne strane, samo retki su i hteli da dođu u tu siromašnu zemlju, a s druge, Portugalija je zadržavala pravo da prima izbeglice samo kada to dozvoljava njena ekonomska situacija. Policija za strance (SEF), koja o zahtevima za dodeljivanje azila odlučuje prilično samovoljno, ne drži mnogo do transparentnosti i ne daje gotovo nikakve informacije o svom radu. Javna rasprava o pravu na azil nikad nije sprovedena.

„I sada se u konkretnim slučajevima više radi o hrišćanskoj ljubavi prema bližnjem, nego o ostvarivanju ljudskog prava“, kaže naučnica Lehner. Katolička crkva ima jak uticaj u Portugaliji i godinama je određivala politiku useljavanja.

Nejasan broj izbeglica

Pritom uopšte nije jasno kad će i koliko izbeglica doći. Sirijci u Grčkoj i Italiji radije odlaze u neke druge članice Evropske unije i niko ne može da ih prisili da dođu u Portugaliju – tako su preneli portugalski mediji na osnovu izvora iz Policije za strance, ali su iz te službe takve navode odmah i demantovali. Policija navodi da su ostale a se obave samo još neke formalnosti, a onda će stići prve izbeglice. Ali do sada se nije dogodilo ništa.

Razumljivo je da izbeglice radije idu u zemlje u kojima već imaju rodbinu, slaže se antropološkinja Lehner. Tamo imaju bar neku društvenu mrežu koja im olakšava integraciju. Portugalija je izbeglicama nepoznata i strana. Zbog toga je još važnije dobro pripremiti mere za integraciju onih koji će doći.

Kakva budućnost ih čeka?

Izgleda da je ljudima u Peneli to i uspelo. „Svi ovde u mestu su veoma ljubazni i svi nas pozdravljaju“, zadovoljno nam priča Fuad Ahmad dok sedimo u njegovom trosobnom stanu. Sigurno je da bi neko kao što je on koji govori engleski jezik radije otišao u Veliku Britaniju, Kanadu ili SAD, ali Fuad sada uči i portugalski i nada se da će kasnije dobiti posao u nekom od preduzeća u okolini.

Voditeljka izbegličkog projekta Natalija Bek ipak je zabrinuta. Da li će to malo mesto biti u stanju da primi još izbeglica ili će se, kada one budu stigle raspoloženje promeniti? „Sigurno bi bilo bolje da se nove izbeglice rasporede po celom regionu, ali jednostavnije ih je smestiti u socijalnim stanovima na obodu grada – uprkos opasnosti da tako nastane geto. A u Peneli ima još dosta praznih stanova.“

„Stanovi su lepi“, kaže Fuad Ahmad iz Alepa. On je ovde, kaže, konačno našao mir. „Kad kroz prozor gledam na brežuljke obrasle šumom, osećm se skoro kao da sam kod kuće.“