„Izbeglice imaju podršku hrišćanskih crkava“

Dojče vele: Šta za pravoslavlje znači papina poseta Lezbosu u subotu?

Apostolos Nikolaidis: U vreme rasta papinog ugleda, u vreme izuzetne ličnosti Franje prozvanog „papom siromašnih“, zajednička poseta pape, ekumenskog patrijarha kao i arhiepiskopa iz Atine, Lezbosu, znak je interesovanja crkve za humanitarne probleme. Takvo interesovanje je, po mišljenju mnogih, strano prirodi i misiji pravoslavne crkve. I zaista, humanitarne stvari su tesno povezane sa pravoslavnom spiritualnošću. Ona se ne ograničava samo na duhovne potrebe vernika, već i na probleme spoljnog sveta.

Poseta pape je naravno i signal u vremenu izbegličke krize.

Naravno. Najvažnije je da se pažnja svetske javnosti usmeri na tu temu, kako bi se lokalni i globalni moćnici odvratili od svoje razorne politike – koja je uzrok izbegličkog problema. Osim toga, ovo putovanje bi izbeglicama trebalo da pruži osećaj da nisu prepuštene same sebi i svom bolnom iskustvu. To iskustvo je plod distanciranog ponašanja nekih evropskih političara. Izbeglice bi trebalo da znaju da su bar hrišćanske crkve na njihovoj strani.

Zajednički nastup trojice visokih hrišćanskih duhovnika na Lezbosu daje ovoj poseti ekumenski značaj. Da li ti doprinosi jasnijoj percepciji glasa hrišćanske crkve u svetu?

Naravno da je i to jedan od ciljeva susreta. Glas hrišćanske crkve bi bio još jasniji kada bi ovde bio i predstavnik evangelističke crkve. Prisustvo trojice duhovnika može da se tumači dvojako. Jedni u ovoj poseti vide simbol podele hrišćanskog sveta, koja slabi reč božju o jedinstvu i miru na svetu. Drugi u ovoj posti vide šansu da se prevaziđe dogmatsko nejedinstvo i spremnost da se demonstrira saradnja na principima „ekumenske socijalne etike“. Tema ima dovoljno: ljudsko dostojanstvo, izbeglička kriza, pravedna raspodela dobara, verska sloboda, zaštita životne sredine i druge.

U čitavoj debati o izbeglicama nekako nema glasa islamske duhovnosti?

Bilo bi lepo kada bi i druge vere bile deo te saradnje – posebno one u čijim centrima se razvijaju globalni izazovi. Upravo u tome i leži potreba za međureligijskim dijalogom. Želeo bih da dodam i da zajedničku posetu crkvenih poglavara treba shvatiti i kao znak solidarnosti sa hrišćanskim manjinama na Bliskom istoku. Te manjine su svakodnevno žrtve fanatizma, netolerancije i verskih čišćenja.

Za razliku od Grčke pravoslavne crkve, Bugarska pravoslavna crkva, na primer, talas izbeglica smatra „invazijom“. Kakav je zapravo stav pravoslavlja prema izbeglicama koje su uglavnom muslimanske vere?

U istoriji je bilo vremena u kojima je pravoslavna crkva, u tesnoj saradnnji sa političkom silom, čak pružala i oružani otpor „invaziji“ drugih vera. Tako je bilo za vreme avarske opsade Konstantinopolja u ranom srednjem veku. Crkva se, međutim, nikada nije plašila takozvanih „inovernika“.

Ovo što se danas dešava nije „invazija“, već prisilna seoba stanovništva zbog oružanih sukoba; tim ljudima je ostanak u domovini postao nemoguć. To nije "invazija" koja zahteva otporm, već humanitarna kriza koja traži našu pažnju. Pravoslavna crkva nema drugog izbora osim da pokaže ljubav i solidarnost sa izbeglicama. I to čini crkva – kao institucija koja organizuje narodne kuhinje i druge humanitarne aktivnosti, ali i angažovanjem vernika (kako što su penzionerke i drugi žitelji Lezbosa koji se staraju o izbeglicama). Sa verske tačke gledišta, izbeglica je, nezavisno od svoje vere i etničke pripadnosti, slika Isusa. Onaj ko ignoriše ili prezire izbeglice, ignoriše i samog Isusa. Svako drugo ponašanje se okreće protiv crkve, hrišćanske vere i naposletku i protiv pravoslavlja. Rasizam, netolerancija i izopštavanje su apsolutno strani pravoslavnom hrišćanskom moralu.