Izbeglička kriza – iskušenje za Nemačku

Nemci su, čini se, romantičari. U svakom slučaju su nesigurni. Nedostaju im reči. Nisu sigurni kako da se odnose prema fenomenu zvanom milion izbeglica. U početku su bili veličanstveno predusretljivi i spremni da pomognu. Sada se sve više probija bes i odbijanje. Politička i društvena rasprava u međuvremenu je nabijena mržnjom. U svakom slučaju, te rasprave su retko ili nikad trezvene i utemeljene. Pitanje koje se nameće, a to je kako zbrinuti i trajno integrisati milion novih građana Nemačke, ostaje bez odgovora. Onaj ko se zalaže za izbeglice, važi za naivnog sanjara i čudaka. Onaj ko je protiv, odmah biva proglašen za desnog ekstremistu ili nacistu. Politički diskurs oteo se kontroli. Da stvar bude još gora, svakodnevno se negde u Nemačkoj napadaju izbeglički centri. Broj tih napada već je prešao zastrašujuću granicu od hiljadu.

Novogodišnja noć je promenila sve

O samim izbeglicama danas ne govori gotovo niko i to otkako je u novogodišnjoj noći u Kelnu, horda, uglavnom stranaca poreklom iz zemalja severne Afrike, seksualno zlostavljala i pljačkala žene. Zabeležena su i silovanja. Policija je zakazala do zabrinjavajućih granica jer nije bila u stanju da zaštiti čast tih žena. Policija isto tako nije mogla da zaštiti Kelnsku katedralu koja je satima bila gađana raketama. Policija nije bila u stanju da obezbedi poštovanje jedne od najlepših sakralnih građevina Evrope i, što je još važnije, prema vernicima koji su se nalazili u toj zgradi – a to je nivo poštovanja koji se može očekivati od svakog izbeglice na ovom svetu. Otada je vera Nemaca uništena: kako u sebe, tako i u izbeglice.

I otada dramatično raste kritika na račun kancelarke Angele Merkel. Ona je otvorila granice izbeglicama koji su se našli zatočeni u Mađarskoj. To je bilo opravdano iz humanitarnih razloga i naišlo je na podršku većine Nemaca. No za sve ostalo kancelarka nije imala koncept. Reka izbeglica nije presahla, a Angela Merkel nije uradila ništa osim što je uporno ponavljala poznatu mantru: obezbediti spoljne granice Evropske unije, raspodeliti izbeglice po zemljama EU, odbraniti Šengen i otvorene granice, boriti se protiv uzroka koji ljude teraju u bekstvo, sarađivati s Turskom… Ukratko, potrebno je tražiti evropsko rešenje – racionalno i moralno. Međutim, problem u čitavoj toj stvari jeste to što evropsko rešenje još nije ni na vidiku. I podrška takvom rešenju kopni, kako u Nemačkoj, tako i u kancelarkinoj stranci. Angela Merkel je na političkoj pozornici ostala usamljena, dosadašnji partneri su je ostavili. U takvoj situaciji, šefica vlade može da postane istorijska veličina, ali, uprkos tome, može i da politički propadne.

Niko ne zna kako dalje

To ima dva neugodna propratna politička efekta: Evropa je razjedinjena kao nikada do sada ili, ako se gleda iz drugog ugla, nikad nije bila tako jedinstvena u osudi Nemačke i Angele Merkel. A u Nemačkoj raste jedna ekstremno desna snaga i na dobrom je putu da postane relevantni politički faktor. Taj nemački fenomen doduše može isto tako brzo da nestane kada se prebrodi izbeglička kriza. No Evropa je na granici izdržljivosti, sile koje je drže zajedno su na izmaku. I rešenje nije na vidiku. I nemali je broj onih koji se pitaju: zar Evropska unija nije bila ideja koja funkcioniše samo kada nije suočena s problemima. U svakom slučaju, trenutno je u pohodu nacionalni egoizam ili spremnost na jednostrane, nacionalne poteze.

To je visoka cena kojom se plaća humanitarni gest Angele Merkel. I ta cena bi mogla još da poraste, ukoliko se ispostavi da je ideja o brzoj integraciji iluzija. Kada se Nemačka suoči s formiranjem paralelnih društava. I kada sudar kultura, u ovom slučaju s kulturom islama, bude žešći nego što to želimo. Upravo to naslućuju, upravo od toga strahuju mnogi Nemci. To podiže napetosti i političke rasprave čini žestokim i agresivnim. To dodatno širi nesigurnost, jer energija za racionalnu i hladnokrvnu analizu često nedostaje. A to je, kao što smo već zaključili, upravo ono što Nemce često pretvara u romantičare.