Iz prve ruke: Kako postati dobar i ozbiljan novinar
12. decembar 2020.
Šta radi šef dopisništva novinske agencije? „Po ceo dan čita sve čega se dokopa, štampu, magazine, na papiru i na monitoru" kaže Tomas Braj, nemački novinar, od pre dve godine u penziji. A pošto novinari zapravo nikad ne odu u penziju, Braj je nastavio da radi ono što je radio celog života i na osnovu svojih zapažanja u medijima u Srbiji, Hrvatskoj, Crnoj Gori i Bosni i Hercegovini ponudio svima koji žele da se bave novinarstvom, ali i onima koji su već u tim vodama - udžbenik, priručnik.
„Mislim da bi novinarstvo u jugoistočnoj Evropi trebalo reformisati, stručno obrazovanje i naravno svakodnevni rad. Ali trend ide u upravo suprotnom smeru, nema dovoljno mogućnosti za pravo stručno obrazovanje novinara, i sve je više mladih koji karijeru počinju po onoj - bacam te u vodu pa ti plivaj", kaže Braj u razgovoru za DW.
Ali, zašto bi jedan nemački novinar nama pisao udžbenik? - pitanje je koje se sigurno mnogima nameće.
„Činjenica da sam pisao o problemima novinarstva jugoistočne Evrope ne znači da ja kao Nemac smatram da je u Nemačkoj sve divno. Ili u Americi. Naravno da nije, niti sam ja sjajan novinar koji sve zna bolje. Ali, naravno i da mogu da kritikujem čak iako je u drugim krajevima sveta situacija možda i gora" kaže autor.
Ipak, najbolji odgovor pruža sama knjiga.
U stilu agencijskog novinara
Napisao ju je nepretenciozno novinar sa velikim iskustvom koje je stekao pokrivajući prostor Balkana ili kako on sam više voli da kaže, jugoistočne Evrope, koji predaje novinarstvo na nemačkim fakultetima, dolazeći pritom iz škole nemačkog agencijskog novinarstva. Ovo poslednje pre svega znači da se ništa ne podrazumeva, da se sa malo reči kaže mnogo, da se ništa ne ulepšava, da se uz utemeljnu kritiku nude i rešenja.
Međutim, to znači i da je ton kojim se obraća čitacu krajnje ozbiljan, profesorski. Imajući pred očima mlade ili buduće novinare, kojima je udžbenik namenjen, pomislim da bi ih autor možda tu i tamo mogao ohrabriti, i možda razveseliti nekom anegdotom iz tako bogatog iskustva. Ali, zato su tu praktične vežbe - sa primerima originalnih tekstova, slikama u boji, linkovima - često veoma zabavne, ponekad i nenamerno smešne. Jedan od mojih favorita je Brajova kritika: „Tekst se bavi izvozom fileta lososa – na fotografiji je pak prikazan šaran."
Mada autor skromno kaže da mu namera nije bila da naučno analizira medijsku scenu odabranih zemalja čijim jezicima vlada, ova knjiga to jeste pogotovu na početku, u teorijskom delu, ali i na kraju sa primerima iz prakse - i svakako zaslužuje pažnju i iskusnih kolega, kao i stručnjaka.
Poglavlje „Osnove novinarstva", kao što naziv kaže, namenjeno je početnicima. Zahtevi koje mora da ispuni vest, izveštaj, komentar, reportaža… u suštini se ne menjaju od kako postoji zanat novinarstva. Zato se za greške na koje je Braj nailazio u medijima i koje su ga motivisale da napiše ovaj udžbenik - može reći da su početničke, mada su i iz pera iskusnih kolega.
„Primetio sam da se vest i komentar vrlo često mešaju, da nema jasnog razdvajanja. Zatim, naslovi često vise, nisu pokriveni tekstom", kaže Braj.
Advokat čitalaca
U delu knjige pod naslovom „Teoretski i praktični okviri ozbiljnog novinarsva" Braj do detalja odaje tajnu tog zanata, na primer: koliko reči u rečenici (ne više od 25, ako je više piši ponovo), kada se obratiti uredniku (kad se radi o teškim optužbama protiv osobe ili institucije), kako se odnositi prema izvorima (ne veruj ni rođenoj majci). Ili precizno opisuje kako izveštavati u slučaju nesreće ili napada sa ljudskim žrtvama, kako o samoubistvu, o ljubavnom životu slavnih ličnosti.
Braj je u svojoj knjizi često u ulozi advokata čitaoca pa ukazuje na sledeće: „Ima puno tekstova koji su neprijatni za čitanje, prosto rečeno - dosadni. To su tekstovi koji su očigledno preuzeti jedan prema jedan iz saopštenja za štampu, političkih izjava ili iz sudskih spisa. Citira se nadugačko i naširoko, preteruje se sa detaljima. To odmah upada u oči kada redovno čitate tamošnje medije. Mnogo toga liči na političku i komercijalnu reklamu. I to nije problem samo tabloida, već i takozvanih kvalitetnih medija. S druge strane, često čitam članke u kojima se novinari razmeću svojim znanjem kako bi čitaocu pokazali kako su upućeni, a jadni čitaoci nisu. To je neprofesionalno i ustvari sramota" kaže Braj
Slika govori više od hiljadu reči
Vizuleno obraćanje čitaocima je veoma važan deo novinarskog rada, iako novinar najčešće nije u prilici da sam bude autor fotografije.
„Vrhovno načelo mora biti da svaka slika sadrži takozvani caption odnosno potpis, i to bez izuzetka" piše u udžbeniku. Da nije tako (nemački) uzdržan, Braj bi tu rečenicu sigurno završio sa tri znaka uzvika. Jer, u razgovoru za DW kaže:
„Problem širom regiona je da fotografije nisu potpisane. Ne sme se to zanemariti i poći od toga da publika zna ko je ili šta je na slici".
Fotografije bi trebalo da budu sastavni deo teksta, da ga upotpunjavaju, objašnjavaju - ali i da potpisane, same po sebi imaju značenje. I zato bi poznati citat o slici u Brajovoj verziji mogao da glasi - samo dobro izabrana i potpisana slika govori hiljadu reči.
Fejsbuk, Tviter, Gugl
U knjizi je naravno reč i o Fejsbuku, Tviteru, Guglu - odnosno najpoplurnijim drušvenim mrežama i pretraživaču, bez kojih je digitalno, onlajn novinarstvo danas nezamislivo.
„Cela ta stvar se kreće u sivoj zoni" kaže Braj na moju opasku da u knjizi kritički navodi primere nedopustive cenzure Fejsbuka kada se recimo radi o golotinji, ali ne pominje da se od te komercijalne platforme za širenje informacija traži da cenzuriše takozvane lažne vesti. Da li je zadatak Fejsbuka, Tvitera, i ostalih da procene šta su lažne vesti? Radi se o jednom novom fenomenu koji tek treba da se istraži.
Braj u tom kontekstu navodi problem u Nemačkoj za koji kaže da je „kršenje tabua" i koji je malo drugačiji: „Predsednik nemačkog udruženja novina i digitalnih izdavača, koji je ujedno šef Špringera, Matijas Depfner, kritikovao je nedavno što Savezna vlada svoje informacije o Kovidu-19 širi preko Gugla - pod uslovom da Gugl daje prioritet informacijama Savezne vlade, tj. da bude na vrhu liste tog top pretraživača. To ima za posledicu da praktično samo dobijate vladine informacije i da nema više kritičkih izveštaja ili se oni pojavljuju na začelju".
Praktične vežbe
Koliko je aktuelan ovaj priručnik vidi se na oko 120 primera u kojima se „na različite načine krše principi novinarskog zanata", i to u „kvalitetnim medijima". Tu su primeri iz novina i portala kao što su Jutarnji list, TV N1, Blic, Danas, Politika, Novi list, Dnevni avaz, index.hr, Tajnug, Beta, Vijesti…
Nikome neće pasti kruna sa glave, ako u ovim primerima prepozna svoj tekst - ko radi taj i greši.
Braj je itekao svestan položaja u kojem se nalaze novinari - smanjivanje redakcija, finansijski problemi, pritisak politike i privrede: „Mnoge kompanije sada imaju svoje novinarske redakcije, žele same da određuju šta se o njima objavljuje. Postalo je vrlo teško praviti razliku između novinarstva i propagande ili PR-a."
Novinarstvo je uslužna delatnost
I zato „mladim novinarima morate neprestano stavljati do znanja da je novinarstvo usluga - ali usluga čitaocima, slušaocima, gledaocima, a ne nekoj partiji ili firmi. Novinari treba da informišu građane kako bi na primer mogli da učestvuju u političkom životu, na izborima", kaže Braj i dodaje: „To znači i da bi novinar trebalo se drži u pozadini, a ne da se sam profiliše. Nije novinar zvezda oko koje se sve vrti, već je tu da konzumentima objasni o čemu se radi, da izdvoji ono što bi za njih moglo biti zanimljivo ili važno."
„Ja sam uveren da je dobro funkcionisanje novinarstva jedan od nekoliko preduslova za reforme i modernizaciju u nekoj zemlji" kaže Tomas Braj i zato je ova knjiga više od običnog novinarskog priručnika - to je svojevrstan udžbenik demokratije.
Dr Tomas Braj (Thomas Brey, 1953) studirao je istočnoevropsku istoriju i komunikacije i doktorirao na temu „Samoupravni socijalizam Jugoslavije i njegova recepcija u Nemačkoj". Od ranih osamdesetih pa do penzionisanja radio je za Nemačku novinsku agenciju - dpa, prvo kao dopisnik i potom kao šef dopisništva za jugoistočnu Evropu. Godinama je živeo i radio u Beogradu i Beču. Na brojim nemačkim univerzitetima, na fakultetima političkih nauka, predaje o jugoistočnoj Evropi i novinarstvo, piše publikacije.
Najnovija je „Kvalitetno novinarstvo u jugoistočnoj Evropi: udžbenik i priručnik za uvežbavanje novinarskih tehnika rada" (228 strana, ISBN 978-86-81950-00-5). Predstavljena je 12.12. na panelu „Kako započeti karijeru u novinarstvu" u okviru onlajn konferencije „Lažne vesti, Kovid-19 i sloboda medija", u organizaciji Fondacije Fridrih Nauman za slobodu FNF, bliske nemačkim liberalima FDP. U digitalnom obliku knjiga može besplatno da se daunloduje ovde.