„Islamsku državu“ smo stvorili mi sami

Dojče vele: Vi ste tokom deset dana iznutra upoznali tzv. „Islamsku državu“. Šta je, s obzirom i na veliki lični rizik, najvažniji i centralni zaključak tog putovanja?

Jirgen Todenhefer: Prvo, „Islamska država“ (IS) je najopasnija teroristička armija koju je moderna istorija videla. Drugo, taj terorizam smo stvorili sami, našim anti-terorističkim ratovima – u ovom slučaju ratom u Iraku. Mi smo nakon 11. septembra 2011. godine imali skoro 1.000 međunarodnih terorista u pećinama u Avganistanu, a danas imamo 100.000 međunarodnih terorista. Dakle, mi smo sami stvorili taj terorizam našom strategijom bombardiranja. Nakon što sam te ljude doživeo tokom deset dana, doživeo njihovu profesionalnost, njihov fanatizam, mogu samo da apelujem na vladu Nemačke da se založi za političko rešenje u Iraku i takođe u Siriji. A ono glasi: više prava za sunite. I četvrto, nakon što sam tamo ustanovio da sve što IS zastupa uopšte sa islamom nema veze, mogu svim mladim ljudima na Zapadu i inače na celom svetu reći: ne idite tamo. To sa islamom ima toliko veze, koliko i Kju-Kluks-Klan sa hrišćanstvom: Ništa. Vi tamo škodite svojoj religiji. U osnovi, to nije „Islamska država“, već anti-islamska država. Ona bi zapravo trebalo da se zove AIS.

Mi „Islamsku državu“ percipiramo pre svega kao terorističku organizaciju. Koliko se od države, što IS ima i u svom imenu, moglo videti tokom Vašeg boravka u Mosulu?

Vi tamo ne vidite ono što vidite na propagandnim video-snimcima. Brojni ljudi misle da tamo ceo dan prolaze automobili sa u crno maskiranim muškarcima, sa uperenim pištoljima u vazduh i da oni permanentno odrubljuju glave ljudima. To nije tako. U Mosulu sve deluje normalno. Saobraćaj je gust, tu su ulice i uličice sa pijacama i prodavnicama, sasvim normalni ljudi koji kupuju i slobodno se kreću. Vi tamo ne vidite ništa od „Islamske države“. S vremena na vreme vidite zastave. Automobilske tablice nose oznaku „Islamske države“. I policajci imaju uniformu „Islamske države“, ali ona izgleda sasvim normalno. Postoji svojevrsna normalnost zla. I to se doživi kada se ide u „Islamsku državu“.

Postoji li onda nešto poput državnih struktura sa upravom, sudovima, bolnicama?

Ja sam bio državni pravobranilac i razgovarao sam sa zaista kompetentnim državnim pravobraniocima. Oni su sledećeg mišljenja: to je de fakto država. Ona de fakto ima vlast nad određenim područjem. Stanovništvo to najvećim delom prihvata. Ona ima saobraćajnu policiju, ima normalnu policiju – to dakle nisu borci IS. Ona je formirala sudsku nadležnost u građanskim sporovima i ljudi to tamo veoma cene jer sudovi nisu korumpirani. Oni kažu: „Ovde se odluke donose brzo i ne moramo za to da plaćamo. Ranije smo morali da plaćamo i dugo da čekamo.“ Oni naplaćuju porez, a to je upravo jedna od prvih stvari koje države rade. I oni imaju određenu zdravstvenu zaštitu. Imaju bolnice koje funkcionišu. One se naravno suočavaju sa problemom nedostatka lekova jer Bagdad bojkotuje dopremu lekova, ali to je država koja funkcioniše. Ja sam poznavao Mosul, bio sam tamo pre rata u Iraku – 2002. godine – i nisam mogao da primetim odlučujuće razlike. Naravno moram da preciziram: da sam 2002. godine bio u Mosulu u hrišćanskoj četvrti, u multikulturalnim četvrtima, po kojima je taj grad bio prepoznatljiv, onda bih sada mogao da uočim razliku. Naime, svi oni koji nisu suniti – to znači svi šiiti, svi hrišćani, Jezidi – su proterani ili su pobegli. Ali vi to ne vidite, ako ne idete na mesta gde su oni živeli.

Jedni su proterani ili pobegli, a drugi dolaze dobrovoljno. U Nemačkoj, u Evropi, čude se što su hiljade ljudi dobrovoljno uvučene u navodni džihad i dobrovoljno odlaze u područja koja su pod vladavinom terorističke milicije. Vi ste mogli da razgovarate s tim ljudima. Zašto oni odlaze tamo?

Bio sam u regrutnom centru u blizini granice, gde je svakog dana dolazilo više od 50 ljudi. Postoji mnogo takvih regrutnih centara, a ljudi tu dolaze sa oduševljenjem! To nisu nekakve budale, već delimično veoma inteligentni ljudi. Recimo, video sam jednog mladića sa Kariba, elegantno obučenog, sa Rej-ban naočarima. Pitao sam ga: „Šta radite vi ovde?“ A on je odgovorio: „Upravo sam položio moj drugi državni ispit iz prava. Dobio sam dozvolu za rad u sudu, ali želim da se borim za Islamsku državu gde god da me ona pozove.“ Kada smo drugi put išli ulicama Mosula, sreli smo visokog, mršavog, plavog muškarca. Bilo je očigledno da nije Iračanin. Bio je Šveđanin i rekao je: „Ovo sada je najbolje vreme u mom životu!“ Tu je reč o ispiranju mozgova koje je imalo neverovatan uspeh. „Islamska država“ nije samo veoma jaka – ona danas ima pod svojom kontrolom područje veličine Velike Britanije – već je i veoma atraktivna za određene grupe mladih ljudi. Ti mladi ljudi gledaju kako „Islamska država“ odrubljuje glave, kako pali, kako muči ljude, odseca im ruke. Ali oni kažu: „Postoje vrlo važni razlozi zbog kojih je to sada ispravno. Slabost ne može biti velikodušna, slabost mora biti brutalna.“ Dakle, strašan i iz mog ugla gledano veoma opasan razvoj situacije.

Šta bi, prema Vašim saznanjima iz regiona, mogao da bude plan koji bi doveo do pobede nad IS?

Može da postoji samo političko rešenje. Vojno rešenje ne postoji. Tu se takođe ne ubrajaju ni vojni uspesi, kao što to tvrde Amerikanci. Nekoliko sati nakon što su Amerikanci zauzeli Tikrit i rekli: „Očišćen je“, IS je uzeo Ramadi, koji je mnogo veći. U međuvremenu, IS verovatno izvodi napade u Avganistanu. To je fenomen, sličan karcinomu, a ja upozoravam pre svega na izveštaje o vojnim uspesima. IS može da bude pobeđena samo ako se uspe da se ponovo, u potpunosti i na ravnopravan način, u politički život Iraka integrišu sunitski stanovnici, a to je možda oko 35 odsto Iračana. Bez tog nacionalnog pomirenja, ne ide ništa.

Bivši političar i menadžer u medijima, Jirgen Todenhefer radi danas kao novinar i publicista. Danas, 27. aprila 2015, iz štampe izlazi njegova knjiga „Inside IS – deset dana sa Islamskom državom“.