I u smrt sami

Niko nije primetio da ga nema. Tek nakon više od osam meseci pronađen je leš muškarca koji je umro s 46 godina – u svom stanu u centru Gelzenkirhena, velikog grada u Rurskoj oblasti. Kad protestantska pastorka Zuzana Hanusek o tome priča, njen inače živahan i energičan glas postaje tiši.

„Potresena sam time što često ni komšije ništa ne primećuju i što su potpuno ravnodušne. Sve više je ljudi koji nestaju iz našeg društva, a da to nikoga ne interesuje. Njima se ne posvećuje pažnja, ne samo u trenutku njihove smrti, već ni za života.“

Na grobu nema ni rodbine ni prijatelja

Zuzana Hanusek zna samo ime tog usamljenog čoveka iz Gelzenkirhena. Nije bilo moguće pronaći ni njegovu rodbinu, ni prijatelje, ni poznanike. Čak ni komšije nisu znale ili nisu htele ništa da kažu o pokojniku. Pastorki je baš zbog toga bilo važno da on bude bar dostojanstveno pokopan. Zajedno sa jednim katoličkim župnikom prisustvovala je polaganju urne s pokojnikovim pepelom na groblju u Gelzenkirhen-Bueru. Troškove takvih pokopa samaca snose opštinske ili gradske vlasti.

Ne postoje statistike o broju takvih sahrana na nivou Nemačke, kaže Štefan Nojzer, generalni sekretar Saveza nemačkih pogrebnika za DW. „Ipak, s obzirom na to da su više od 81 odsto pogrebnika u Nemačkoj članovi našeg udruženja, imamo pregled toga i uočavamo da je sve više sahrana za koje troškove snose opštine.“

To važi pre svega za velike gradove. Naročito u oči upada situacija u Hamburgu, drugom po veličini nemačkom gradu. Prema statistici iz tog grada, broj sahrana za koje troškove snose gradske vlasti povećao više nego dvostruko u periodu od deset godina (od 2007. do 2017). Prošle godine, u Hamburgu ih je bilo više od 1.200.

Na upit DW, Uprava za zdravstvo, negu i ravnopravnost saopštila je da i u nemačkom glavnom gradu Berlinu raste broj sahrana za koje nema ko da snosi troškove, iako je tamo situacija manje dramatična nego u Hamburgu – 2012. ih je bilo 1.979, a 2016. čak 2.300. Statistike gradskih vlasti u Kelnu pokazuju sličan trend: sa 486 u 2007. godini, na 636 u prošloj godini.

Izolacija i siromaštvo

„Razlog za porast tih brojki leži u činjenici da sve više ljudi doživljava duboku starost, ali da su često sami kad umru“, kaže Štefan Nojzer. Istovremeno, on podseća i na to da finansijski aspekti igraju mnogo veću ulogu nego pre 2004. godine. Do tada su, naime, zdravstvena osiguranja još uvek snosila troškove pogreba. Istina, osobe koje su obavezne da snose troškove sahane – npr. deca za svoje roditelje – mogu da zatraže da socijalno preuzme troškove ako su im primanja suviše mala. Ali, to je onda socijalna pomoć za sahranu, a ne socijalna sahrana po službenoj dužnosti.

Socijalna sahrana po službenoj dužnosti događa se samo ako se u određenom roku ne javi nikakva rodbina pokojnika ili ako postoji rodbina, ali ona nije spremna da snosi troškove sahrane. Socijalna sahrana po službenoj dužnosti je posledica izolacije i siromaštva, upozorava Zuzana Hanusek. Siromašni rođaci često ne žele da zatraže socijalnu sahranu „zato što ih je sramota“ i zato što procedura provere svih uslova predugo traje. A ima i rodbine koja nije u stanju da se pobrine za sahranu pokojnika.

Da li će socijalna sahrana po službenoj dužnosti ostati anonimna ili će se znati bar ime pokojnika – to je prepušteno opštinama. U Hamburgu od sredine 2014. postoje nadgrobni spomenici za takve pokojnike-samce na kojima stoji ime pokojnika, datum rođenja i smrti. Poslednje nedelje u novembru (Nedelja mrtvih), njihova imena se svečano pročitaju na bogosluženju u crkvi Svetog Petra u Hamburgu. Takođe, brojni pogrebnici koji jednom u godini organizuju komemoracije za pokojnike koji su umrli u samoći, kaže Štefan Nojzer. U Gelzenkirhenu ta imena budu ugravirana na spomen-ploče. Troškove ne snosi opština već privatna inicijativa „Ruhesteine e.V.“, čija je suosnivačica Zuzana Hanusek, a koja se finansira donacijama.

„Obratite više pažnje na druge ljude“

Angažovani ljudi, kao što je pastorka iz Gelzenkirhena, trude se da mrtvi koji umru usamljeni ipak ne budu zaboravljeni. U propovedima prilikom sahrane Zuzana Hanusek i njen katolički kolega obično malo šta mogu da kažu o samim pokojnicima, jer se o njima gotovo ništa i ne zna. „Ali na zadušnicama i drugim bogosluženjima mi apelujemo da se više pažnje obraća na ljude u okruženju u kojem se živi“. Da se ruše zidovi izolacije kako se ne bi događalo da neko umre tako anonimno. Za to svako može nešto da učini – recimo da više razgovara sa komšijama.

Pastorka Zuzana Hanusek je u tu svrhu u Gelzenkirhenu pokrenula projekat pod imenom „Komšije pomažu kompijama“. „U prvoj fazi jedna socijalna radnica redovno obilazi domaćinstva, a u drugoj će biti organizovani ciljani susreti komšija. Kada se nekoliko puta susretnu, uspostaviće odnose, jer sami to ne bi učinili.“ Drugi projekat koji je pokrenula je kafić s besplatnim pićem u kojem se ljudi, oni koji zbog siromaštva inače ne odlaze u kafiće, dva puta nedeljno mogu sastati. „Time nećemo spasiti svet, ali pokušavamo da ljude izvučemo iz izolacije.“

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android