I u smrt po zlato

Džozef ima šesnaest godina i radniku humanitarne organizacije „Hjuman rajts voč“ (Human Right Watch) objašnjava kako radi. On je jedan od mnogih kopača zlata – tačnije rečeno, ronilaca koji pod vodom traže dragoceni metal.

Džozef živi u Santa Milagrosi, oko 350 kilometara od Manile. Pokrajine Kamarines Norte i Masbate poznate su po tome što u njima ima zlata. Problem je što treba roniti na dubinu koja bi zabrinula i iskusnog ronioca s punom ronilačkom opremom i koja seže i po 25 metara. Pri tom su metode tih „rudara“ mahom iz siromašnih porodica, sve samo ne haj-tek.

Tamo to zovu „kompresorsko ronjenje“ jer je na čamcu postavljen kompresor i ronioci jedino imaju cev iz koje na dubini udišu vazduh. „Ponekad moraš da budeš brz, naročito kad nestane vazduha u cevi zato što se mašina pokvarila. To je normalno, to se i meni događalo“, kaže Džozef.

Denisu je četrnaest godina i takođe redovno roni za zlato: „Bilo mi je trinaest kada sam prvi puta zaronio. Bojao sam se jer je dole mračno i duboko. Ponekad vam se čini da će vam eksplodirati u ušima. Obično ostanem pod vodom sat ili dva. Jednom su mi sa površine dali znak da nešto nije u redu s kompresorom, tako da sam morao odmah da izronim. Bolje vam je da odmah odete gore, pre nego što vam ponestane vazduha.“

Tablice ronjenja? Šta je to?

Džozef i Denis samo su neki od 135 filipinskih ronilaca sa kojima su razgovarali aktivisti humanitarne organizacije. Polovina ih je mlađa od 17 godina, a najmlađem je bilo samo devet! U nedavno objavljenom izvešaju optužili su filipinsku vladu za to što to dozvoljava i naveli da ni smrtni slučajevi nisu nikakva retkost.

I Denis priznaje da je često imao problema: „Ponekad kompresor nije dobro spojen pa vam dole šalju i njegove izduvne gasova. Ponekad mi se muti od te nafte.“ Ali izduvni gasovi starih kompresora na dizel nisu jedina opasnost: mališani ostaju pod prljavom vodom preko svake granice, a za dekompresione tablice niko nije ni čuo.

Naglo izranjanje iz takvih dubina, naime, čak i ako se tako spasava goli život, takođe može da bude smrtonosno zbog pritiska i komprimovanog vazduha koji se do tada udisao. Simptome te „ronilačke bolesti“ odlično poznaju svi naši sagovornici: bolovi u čitavom telu i u leđima, groznica i otekline.

Ni to nije kraj opasnostima: „preduzetnici“ koji zapošljavaju takve rudare masovno koriste živu kako bi izdvojili zlato od nečistoća. I ta živa dospeva u vodu u kojoj rone, a naročito za mlade organizme to može da bude kobno za nervni sistem i da prouzrokuje smrt.

Niko ne pita odakle zlato

Ali ništa ne može da zaustavi takve male „rudnike“ zlata. Aktivisti humanitarne organizacije procenjuju da u tom poslu radi možda čak i 300.000 Filipinaca u tridesetak od 81-ne provincije Filipina. Većina ih dolazi iz siromašnih porodica sa sela, ali aktivisti „Hjuman rajst voča“ najviše zameraju vladi Filipina. Niko, naime ne pita odakle dolazi to zlato i da li je zbog njega neko izgubio život.

I ti sumnjivi preduzetnici, zlato koje uberu, prodaju sasvim legalno u bankama. Filipini su na 20. mestu na svetu po proizvodnji zlata i svi tamošnji rudnici, od ogromnih, pa do takvih vratolomnih poduhvata, toj zemlji su 2014. doneli oko 18 tona zlata u tržišnoj vrednosti od oko 700 miliona američkih dolara.

U izveštaju organizacije „Hjuman rajts voč“ objavljenom krajem septembra i pod nazivom „Šta ako nešto pođe po zlu“, zahteva se uvođenje kontrole nad izvorom tog zlata. Ali i još nešto mnogo važnije: da decu koji danas rizikuju život za dragoceni metal, radije pošalje u škole. Mnogi od tih dečaka sa kojima su razgovarali aktivisti ranije su pohađali školu, ali su je napustili kako bi vadili zlato.