Helderlin, Hendriks i doktor Giljoten

Mnogo pre nego što sam se zainteresovao za muziku, čitao sam sve što mi je došlo pod ruku. Izgleda da sam od svoje pete godine do te mere neselektivno gutao knjige, da su Karl Maj, Sartr, Aleksandar Dima i Kafka na mojoj polici bili dobri drugari. Moji heroji se, međutim, nisu zvali Ćopić ili Tolstoj, Šantić ili Popa. Pre će biti da su oni igrali ulogu malih, kućnih svetaca koji su mi pomagali da iz oskudnog sveta detinjstva pobegnem u paralelne, naizgled šarolikije svetove.

Suđaje

Visocki, Dilan, Koen, Morison i Tom Vejts su svako na svoj način zavrteli poeziju na gramofonima. Tek kada sam shvatio da bolje pišem nego što sviram gitaru, dozvolio sam sebi da imam ličnog heroja, koji je dolazio iz samog srca svetskog pesništva. Sećam se, bilo je leto, gimnazijski raspust, napolju se čuo žamor dece koja su se koškala oko lopte. Zunzara se sa zavesom borila na život i smrt. Čitao sam sledeće retke:   

        Samo mi jedno leto udelite, vi moćne!

                 I jednu jesen, neka pev mi sazri,

                           da voljno srce moje, slatke

                                    igre presito onda i umre.

        Duša, kojoj u životu njeno božansko pravo

                 ne pripade, ne miruje ni tamo dole u Orkusu;

                     Ali ako mi uspe to sveto na srcu, pesma,  

        Dobrodošla si, onda, tišino u svetu senki!

                 Zadovoljan sam i ako me moje strune

                           ne isprate dole, jednom sam

                                    živeo, kao bogovi, više ne treba.

Pesma se, u drugom prevodu, zvala “Suđajama”, ja bih je nazvao “Parkama”, no o tome kasnije. A pesnik je bio Fridrih Helderlin.

Ljubičasta magla i oskudno doba

Moja emotivna reakcija je bila uporediva sa prvim slušanjem Hendriksove Ljubičaste magle (Purple haze). To me zbunilo. Verovatno nije bilo puno gimnazijalaca koji su bili omađijani Hendriksovim rifovima i koji bi na sličan način reagovali na poeziju nemačkoh pesnika koji je živeo na prelazu 18. u 19. vek. Otkrio sam da je dobra lirika ravna tripu – udari te nepripremljenog kao vrsta trave zvana “ljubičasta magla”. Tako je počelo moje druženje sa prevodima Helderlinove lirike.

Kada sam u sarajevskim studentskim danima zabasao u književne i filozofske krugove Helderlin mi je – što sam više saznavao i čitao – izgledao još ekstravagantnije. A to se cenilo.

Helderlin je voleo staro grčko nasleđe. U Tibingenu je živeo sa Hegelom i Šelingom, ljudima koji će intelektualno obeležiti epohu. Poeziju je stavio na pijadestal kao kraljevsku disciplinu duha i srca. Svesrdno je pozdravio Napoelona. Od 1805. je navodno pomračene svesti zatvoren u duševnu bolnicu. Potom je nekoliko decenija proveo u jednom sobičku u gradskoj kuli Tibingena. Uprkos tome, ili baš zbog toga, on je zračio i stihovima i životom energijom koja mi je bila potrebna: Stvaralačka sloboda ili ništa! Poezija ili ništa! “Ali ako mi uspe to sveto na srcu, pesma, / Dobrodošla si, onda, tišino u svetu senki!”

Helderlin je bio ono što smo mi, nadobudni i naivni, mislili da postanemo u poprilično oskudnom vremenu – apsolutni pesnici. Retki od nas su razumeli ono gorko pitanje iz njegove elegije Hleb i vino: Čemu pesnici u oskudno doba? No, to se jedan rokerski pesnik ne pita.

Hajdeger i haše

Poslednje sarajevske godine, sa cimerom Mensom sam imao duge razgovore o Martinu Hajdegeru, slavnom nemačkom filozofu koji nije odoleo fascinaciji nacizmom. Menso je pisao diplomski o Hajdegerovoj interpretaciji Ničea. A naša tema je, pored toga, bila Hajdegerova interpretacija Helderlina. I ja sam čitao sve Mensine knjige, mada nisam studirao filozofiju.

Helderlin je prema rimskom Hajdegerovom predavanju iz 1936. imao nekoliko ključnih iskaza: Pesništvo je  “najnevinije od svih zanimanja”. A čoveku je dato “najopasnije od svih dobara — jezik” koji služi da njime ostavi “svedočanstvo o tome šta je on, čovek, jeste”. Helderlin je uveren da “ono što traje, ustanovljuju pesnici”. Čovek je prema Helderlinu posebno biće: “Pun zasluga, ipak pesnički stanuje Čovek na ovoj zemlji”. I tako je “Otkad jesmo razgovor / I možemo čuti jedni druge”.

Dodamo li onda i Hajdegerov iskaz da je Helderlin “pesnik pesnika”, te da su pesnici “čuvari Bitka” onda je jasno da su mladići koji su se tek okušavali u prvim objavljivanjima morali osećati kosmički važno, jer su učeći pesnički zanat, oni već učili za sveštenike nečega tako nerazumljivog i važnog kao što je “Bitak”. Jeste da bi prost svet rekao da ni pas nije imao za šta da nas ujede, ali mi smo bili na tragu kosmičke misije.

Duge noći u studentskom kućerku na jednom obronku iznad Sarajeva proticale su u ovakvim razgovorima. Kada bismo osetili krčanje creva, zapalili bismo po jednu plavu “Moravu”. Onda bi Menso odnekud izvadio Podravkin haše i neki somun. Na rešou podrgrejana, konzerva je bila gurmanska nagrada za našu metafizičku glad. Pesnički smo stanovali na zemlji umačući somun u seckanu govedinu. Bili smo razgovor i mogli smo čuti jedni druge.

Helderlin na nemačkom

Kada sam se 1992. obreo u Nemačkoj nisam više imao sa kime razgovarati o nemačkom pesničkom svecu Helderlinu. Verovatno je tome doprinela činjenica da nisam govorio ni reč nemačkog. Dobro, ne baš ni reč. Negde u silnim knjigama, kojima je u Bosni bila namenjena lomača, pronašao sam osamdesetih stihove na nemačkom:

April und Mai und Junius sind ferne, / Ich bin nichts mehr, ich lebe nicht mehr gerne!

April i maj i jun su daleko / više nisam ništa, više ne živim rado!

Pitao sam nemačke studentkinje slavistike u nekoj pivskoj bašti u Regenzburgu da li znaju čiji su to stihovi. U očima im se videlo čuđenje - neko ko je natucao nemački odjednom je na njihovom maternjem jeziku izgovorio dva stiha sa takvim patosom, da su počele ubrzano da trepću. Kada sam rekao da je reč o Helderlinu, samo su odmahnule rukom. To im je bila davna gimnazijska lektira.

Tek mnogo kasnije – već sam prevodio književne tekstove sa nemačkog – pozabavio sam se omiljenim pesmama Fridriha Helderlina. U odličnim prevodima Branimira Živojinovića ili Mije Pavlovića pronašao sam stvari koje su me uznemirile. Prevodi zbog kojih sam zavoleo Helderlina dugo su bili muzikalniji od originala. Ali odnos se u 25 nemačkih godina u jednom trenutku preokrenuo. Moja omiljena pesma “Suđaje” više se za mene ni na srpskom nije mogla tako zvati. Nju je pesnik posvetio “Parkama”, a parke su bile starorimske boginje koje predu čovekovu sudbinu. Suđaje su vile koje u slovenskim narodima čine isto. Helderlin nije tražio germanska božanstva, nije ni posegnuo za mojrama, starogrčkim suđajama, već je izabrao parke. Dakle, njegov naslov na nemačkom ne zvuči “narodski” kao u našem prevodu, već kao asocijacija obrazovanog poznavaoca antičkog nasleđa. Tada shvatim da sam voleo srpskog Helderlina, i da bi nemačkog tek morao da pročitam.

Bonaparte i doktor Giljoten

Helderlinovo oduševljenje Napoleonom koji je po Evropi polupao mnoštvo krunisanih glava da bi na kraju krunu stavio i na svoju korzikansku lobanju, bilo je nešto, što sam mogao da razumem. Francuska revolucija je bila u isto vreme i strašna i veličanstvena, kao i svaki nasilni prevrat čiji su motor plemenite ideje.

Helderlin je u Napoleonu najpre video samo veličanstveno. U pesmi Bonaparte kaže da su pesnici svete posude u kojima se čuva vino života, duh junaka. Ali to ne važi za Napoleona. "On ne može živeti  i ostati u pesmi / on živi i ostaje u svetu”. Svet je Napoleonova posuda.

Na Helderlinov dvadeset i drugi rođendan 20. marta 1792. francuski revolucionarni parlament na predlog lekara Žosefa Giljotena uvodi giljotinu – mehaničko sečivo za odrubljivanje glave – kao jedini zakonit način pogubljenja. Doduše, prethodna praksa u Evropi je bila varvarska – metalnim točkom bi se osuđeniku smrvile ruke i noge i deo trupa, a onda su mu slomljeni udovi uplitani u točak. Nesrećnik bi dugo umirao na javno podignutom točku. Giljotina je, sa tog stanovišta, predstavljala civilizacijski napredak. Valja spomenuti da je prvu giljotinu konstruisao graditelj klavira Tobijas Šmit – to nam pokazuje koliko su lepo i strašno u ljudskom svetu bliski. Čari napretka su za vreme revolucije iskusile na hiljade ljudi, pa i revolucionarne vođe. Poslednji osuđenik je obezglavljen u Francuskoj 1977.

Stolar prepoznaje genija

Pesnik Helderlin je u to vreme zaokupljen drugim stvarima – ljubavlju prema Suzet Gontard, ženi jednog bankara u Frankfurtu, njegovoj Diotimi iz docnijih pesama.

Neuspeli ljubavnik, nesuđeni revolucionar, neprizanti genije, rođen je u mestašu Laufenu na reci Nekar, život je okončao stotinjak kilometara uzvodno ka jugu, u Tibingenu.

Njegovi najdragoceniji čitaoci nisu bili ni Gete ni Šiler koji su ga (suzdržano) podržavali. Njegov najvažniji čitalac bio je stolar iz Tibingena Ernst Cimer, koji je na vreme pročitao njegov lirski roman Hiperion da bi Helderlina 1807.  posle neuspelog prinudnog psihijatrijskog lečenja koje je trajalo 231 dan, primio pod svoje starateljstvo. U toj porodici će Helderlin ostati 36 godina, zbrinut do kraja života.

Jedni kažu da je namerno glumio ludilo da bi odagnao radoznalce koji su u Tibingen dolazili da vide “ludog pesnika”. Drugi kažu da Fridrih Helderlin nije bio glumac već neverovatno jezički obdaren šizofreničar. Kako god, 20. vek, onaj iz kojeg i ja potičem, u njemu je prepoznao jednu od najvećih svetskih pesničkih ikona. Helderlin je jednom živeo, kao bogovi, više ne treba.

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.