Hanja – slatko vino postojanja

Hanja - ime ove egejske lepotice pišem onako kako ga izgovaraju Krićani. Toliko joj dugujem nakon desetak dana provedenih ovde.  

Kao i celi Krit, i ovaj grad ima minojski, helensko-vizantijski, arapski, mletački i osmanski istorijski sloj. Ponekad su međuprožeti do neprepoznavanja. A ponekad naprosto jedan pored drugog. Turski erker, zatvoreni balkon sa prozorima na tri strane, odakle su i žene mogle gledati na ulicu, a da ne budu viđene, priljubljen uz gizdavi venecijanski balkon sa cvećem, sa kojeg bi svakog časa mogla progovoriti Šekspirova Julija. Bogomolje koje su u zavisnosti od gospodara više puta menjale obred i molitve vernika, istočni, zapadni hrišćani, islam. Ponekada se i to vidi golim okom. Tako ja odavde, sa zapadnog mletačkog bedema, vidim sabornu crkvu Svetog Nikole koja pored zvonika još uvek ima minaret.   

Ali mešavina potonulih država – u kritskom slučaju su to Vizantija, Mletačka Republike, Osmansko carstvo – postoji i na drugim mestima: Na Balkanu, u Andaluziji, Portugaliji, na Siciliji. I svi su ti predeli fascinantni upravo zbog istorijske višeslojnosti, uglavnom rođene iz krvi, višeslojnosti koja u sadašnjosti garantuje neponovljiv karakter mesta.  

Ljupke ruševine 

Čini mi se da je u pravu jedan drugar koji redovno dolazi u Hanju kada kaže da je to grad ljupkih ruševina. Krićani nisu rušili svoje zgrade, ali ih nisu sa previše žara obnavljali kada bi ih načeli ratovi, odmazde stranih gospodara i katastrofe. Ruine su pretvarali u vrtove i taverne, pa grad na neki način podseća na ostvarenje Novalisovog sna: „Svet se mora romantizovati. Tako će se pronaći prvobitni smisao“. Zagonetne ruševine iz nekoliko milenijuma koje je nemački romantizam svojevremeno rado upotrebljavao kao osnovni radni materijal za slike i pesme,  ovde su isprepletene sa sadašnjošću i pretvorene u gusto gradsko tkanje. Valja spomenuti da su nemačke bombe prilikom invazije ostrva 1941. doprinele umnožavanju gradskih ruševina. Dakle, Hanja je romantična i bez romantične poze. Ona je odblesak lepote svih srušenih svetova koje čuva u nedrima. 

Sa mletačkog bedema mogu da razaznam većinu tačaka u gradskom jezgru: Levo je venecijanska luka. U njoj je prepoznatljiva trbušaste kupole Kučuk-Hasanove džamije. To je prva džamija izgrađena na Kritu posle turskih osvajanja. Pri sporazumnom uzajamnom etničkom čišćenju Turske i Grčke 1923. ostala je bez vernika, a posle i bez minareta.  Nazvana je po prvom komandantu garnizona osvajačke osmanske vojske iz 1645. Homerovo platno 

Prepoznajem u mozaiku krovova i Mitropolijsku crkvu  Vavedenja Presvete Bogorodice, za koju je sredinom 19. veka gradskim pravoslavnim hrišćanima zemljište i novac poklonio veliki vezir Mustafa Naili-Paša. Odmah naspram nje je katolička katedrala sa plavom kupolicom na zvoniku. Tamo kod velike gradske pijačne hale koja je zatvorena zbog renoviranja, jedva vidljiv štrči Ahmet-agin minaret, jedan od dva preostala minareta u Hanji. Sa mletačkog bedema usred grada posmatram  kako iza svih krovova more ubedljivo vodi ispred neba u takmičenju proizvođenja najsočnije nijanse plavog. Preda mnom je Kidonija, ili ono što su milenijumi nataložili u njoj – grad koji Homer dva puta pominje u Odiseji.   

Preda mnom je, zapravo,  prizor koji kao da je ogromno platno iz perioda romantizma malo doterano na postmoderni način: bogati kolorit, kontrastna upotreba svetla i senke, mekane modulacije pune dinamike. Gledam i divim se – preda mnom je Hanja. 

Sećanje na prvi dan 

Sećam se prvog dana u gradu. Pansion je u zapadnom delu. Kada smo dolazili sa autobuske stanice, elektronske mape su nas navele pored parka – zavidim ljudima koji pod prozorima imaju večno južno zelenilo. Nabasali smo na pijačni dan u ulicama oko parka. Jedva je moglo da se prođe. Kamioneti za milimetar manevrišu pored dva reda tezgi, crnpurasti ljudi opušteno čavrljaju dok se na prolazu stvara sve veći čep. Da, južnjački smisao za užitak u haosu, užitak kojeg se boje srednjoevropski zagovornici rada i reda.  

Čovek koji nam je iznajmio pansion napoleonski nizak, stalno nasmejan poput đavolčića. Sa četvrtog sprata i prostranog balkona vidi se debelo more ispresecano razbacanim stenama. A odmah u prizemlju, kada pređete ulicu već ste pred marinom. Pedesetak koraka dalje počinje  plaža sa dvadesetak taverni. U daljini se vidi naselje Ajgi Apostoli pored kojeg su još atraktivnije plaže. Ova nova Hanja je lišena istorijskog sećanja, sva je uronjena u hedonističku sadašnjost.Kada bih posle celodnevnog vrzmanja starim gradom naveče seo na balkon da posmatram svetlosnu signalizaciju – levo zeleno, desno crveno treptanje na stubovima koji označavaju ulaz u malu luku, kada bih čuo talase kako miluju pesak, dok bi povetarac donosio setnu muziku iz taverni, srećan i umoran, ređao bih na unutrašnjem bioskopskom platnu upamćene prizore tog dana, slagao ih u one duševne trezore u kojima se čuvaju velike dragocenosti. 

Ulazak u stari grad 

Lepo uređenom promenadom pored mora stižemo do bastiona mletačkog utvrđenja sa desne i spomenika sa leve, morske strane. „Spomenik-ruka“ podseća na tužnu sudbinu putnika trajekta Heraklion koji je decembra 1966. potonuo na putu iz Pireja za Hanju i u smrt odneo 200 ljudi. 

Odmah posle spomenika iza bedema počinje lučka promenada, sa svim prizorima po kojima je Hanja poznata: venecijanska luka, sa gusto poređanim restoranima i kafeima, postrojene stare zgrade mletačkog šarma, svetionik, Kučuk-Hasanova džamija.  

Desno vodi glavna ulica pešačke zone Halidon. Odmah na početku su i fontana i tursko kupatilo i pravoslavna saborna crkva. U lavirintu uličica koje vode nadesno nižu se restorančići, prodavnice suvenira, senovite taverne, žagor više desetina jezika. U bivšoj jevrejskoj četvrti ušao sam u obnovljenu sinagogu Ec Hajim. Mir u njenoj bašti i na njenoj galeriji je nestvaran. Pre nego što su napustili ostrvo, nacisti su 1944. stigli da deportuju skoro sve pripadnike jevrejske zajednice, šaljući ih u logorsku smrt. 

Redovno sam išao na kafu u uličnu bašticu kafea Monogram, koji se nalazi na kraju ulice sa Ahmet-aginim minaretom. Jutra uz vrhunski topli napitak, napajanje očiju prizorima Hanje koja se budi. U paralelnoj ulici je Muzej grčke fudbalske reprezentacije.  

Kritsku privrženost fudbalu iskusili smo u jednoj prodavnici suvenira. Kada je čuo odakle smo, vlasnik je kao iz topa izgovorio Dušan Bajević. Pogledao sam ga, a ovaj je dodao „princ sa Neretve“. Rekao je da nikada nisu imali boljeg igrača, nikad boljeg trenera. I da mu neće nikad zaboraviti što je prešao u drugi grčki klub. Pretpostavljam da je govorio o devedesetim kada je Bajević kao trener napustio AEK i seo na klupu Olimpijakosa. Mada se sve to desilo pre četvrt veka, u trenutku kada je govorio o odlasku Bajevića, vlasnik je imao bolnu grimasu na licu. Oprostio se od nas bujicom srdačnih reči.  

Naši ćilimi 

Inače, radnje u kojima se kupuju suveniri, nakit, odeća, imaju veoma maštovite i netipične zanatske proizvode. U jednoj prodavnici sam zatekao ćilime i krpare koji su izgledali kao pirotski. Sličnost je bila zapanjujuća. Možda ima istine u onome što sam pomislio dolazeći na Krit i merkajući iz aviona njegove planine – za geologe se dinarski planinski lanac nastavlja u helenskom i završava na Kritu. Ista, dinarska linija. Vidi se i po ćilimima. Zanatska umešnost je na nivou umetnosti, tradicija je nezamislivo bogata. Recimo, pre dva i po milenijuma ovdašnji kipar Aristokle iz Kidonije ukrašavao je svojim skulpturama svegrčko svetilište Olimpiju, gde su se održavale drevne olimpijske igre. Spomenuću da je u Hanji u 16. veku rođen i čuveni ikonopisac Mihail Damaskin. Umeli su ljudi koji su ovde živeli sa bojama, oblicima. Lokalne zanatske rukotvorine i razigrani dizajn – od keramike do ručne proizvodnje noževa i odeće, bogat kolorit letnjih haljina, sve to ukazuje na kreativni potencijal ovdašnjih ljudi, koji se ne boje moderne interpretacije tradicije. 

Gutljaj vina postojanja 

Šeik Salađolu, turski sufijski pesnik iz Hanje, koji je pisao na prelazu 18. u 19. vek, putovao je mnogo, živeo je i u Istanbulu. Jedan od njegovih zapisa kaže: „Zovem se Salađolu, iz Hanje na Kritu. Čovek sam putovanja, nigde nemam razbora i odmora“. 

I odmah prepoznam u njemu sebe – čoveka putovanja koji je stigao u njegov rodni grad.Kada šeik kaže da je neko vreme ispijao gutljaj vina postojanja, osetim i tugu, jer njegovog gutljaja više nema. A ja sada u Hanji pijem svoj gutljaj opojnog postojanja, o kojem, evo, ostavljam zapis. 

U ovom gradu je daleke 1934 rođena i Nana Muskuri, pevačica čija se porodica odselila u Atinu kada joj je bilo tri godine. Ona je prodala nekoliko stotina miliona nosača zvuka na 12 različitih jezika, a dospela je da bude i poslanica u Evropskom parlamentu. 

Hanja jeste i grad muzike. Iskrsavaju mi upamćeni slike i zvuci:  Mladić koji svira buzuki u mletačkoj luci, muzička taverna u kojoj svake večeri grčki muzičari po nekoliko sati na žičanim instrumentima raspredaju kritsku verziju maritimnog sevdaha, basista pored vizantijskih ruševina koji solira na debelim žicama, a prate ga dva dečaka proizvodeći urnebesni ritam, svaki sa po jednom darbukom na krilu. 

Hanja kao čežnja 

Neke gastronomske osobenosti čine od Hanje, kao uostalom i od celog Krita, pravi hedonistički raj. Sećam se popodneva u taverni Perperas, u istočnom delu grada. Gazda, čovek sa imidžom prosedog rokera, donosi tri table sa jelovnikom pred nas i pušta nas da na miru odaberemo. 

Sve što je izašlo na sto, od kritskih kobasica, preko gambora do sladoleda od ovčijeg mleka, bilo je neponovljivo. Domaće vino je poljubac za nepce. Nigde na svetu nisam probao tako dobru lozovu rakiju. Inače, domaći običaji zahtevaju od vas malo više vremena. Ako ste na početku obeda naručili dva deca rakije, na kraju će na račun kuće na sto stići još dva – boravak u ovdašnjoj taverni zna da potraje po nekoliko sati.  

Izdvojio bih još restoran „Turčinov bunar” koji smelo kombinuje istočnomediteranske orijentalne ukuse sa kritskom tradicijom. Smešten u bajkovitom sokaku starog grada, nudi i kritsko pivo i turski čaj, i domaće pečurke i baklava-štapiće sa pomorandžom i sladoledom. 

Poslednje večeri smo na preporuku domaćina otišli u tavernu koju smo svake večeri gledali sa balkona – Mikrolimani. Smestila se na molu, na samom ulazu u marinu. Puževi su bili veličanstveni, a vino je iz rasne kritske crvenice uzelo sve što je potrebno da nepčani receptori dotaknu nirvanu. 

Nisam spomenuo da smo se u toploj vodi lepo okupali sredinom oktobra. Inače pitomo more bilo je divlje i nemirno svega dva-tri vetrovita dana, pa je kao džinovska bujica čeličnoplavog šampanjca udaralo o stene i sladostrasno penilo. Ali kada sklopim oči i prizovem tih 11 dana prvo se u sećanju pomoli veliko kritsko sunce. 

Šetnja istočnom promenadom Kum kapi, sa doručkom u kafeu Eliniko, uz pogled na mletačke zidine i egejsku igru tirkiznog i plavog jeste vreme koje čoveku takođe ostaje za hladne dane. Ta slika, ta usporenost po ritmu talasa, ume da uteši.  

I još mnogo toga što ne zapisujem, ali pamtim, urezalo je u mene Hanju kao trajnu čežnju još pre trenutka kada sam iz nje morao da odem.   

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.