Grafiti između umetnosti i vandalizma

Vanzemaljac je zelen i ljigav, ima zube kao ajkula – i kezi se. Đavolski? Malo moronski? To mora posmatrač sam da proceni. Međutim, možda je to jednostavno izraz zadovoljstva, jer vanzemaljac se legalno kezi na zidu doma za mlade u Bonu. Bivša nemačka prestonica, dakle, prihvata grafite, ali ima i problem sa njima. Uklanjanje onih ilegalnih grad košta oko 90.000 evra godišnje.

„To je krivično delo, oštećenje tuđe imovine“, kaže Zigfrid Hos, opštinski službenik između ostalog zadužen i za grafite. Hos navodi i primer: među grafiti umetnicima su veoma omiljene sive ulične trafo stanice. „Uklanjanje grafita košta između 200 i 300 evra po komadu. Ako se 'umetnik' uhvati na delu, mora da plati. Ako ne može da plati, onda ga uključe u uklanjanje grafita pa onda može da vidi koliki je to posao“, kaže Hos.

Gradske vlasti, policija, savezna policija i železnica kroz međusobnu razmenu iskustava zajednički se bore protiv ilegalnih grafita u Bonu.

Legalni grafiti: lepši i dugotrajniji

I dalje smo u Bonu – pešački prolaz u blizini centra grada: veliki portret markantnog lica, poznatog sina grada Bona, Ludviga van Betovena. Ovaj grafiti je urađen u stilu klasičnog portreta, ali na zahtev grada. Takvi „naručeni grafiti“ bi druge sprejere mogli spreče da se ovekoveče na tim mestima ilegalno, kaže umetnik Benjamin Sobola. Još jedan primer je obližnja autobuska stanica. „Pre tri godine smo je oslikali i do danas niko nije šarao po njoj“, kaže Sobola.

On se već tri godine strastveno bavi grafitima i sada bi, po nalogu grada, trebalo da utiče na stvaranje razumevanja između sprejera i gradskih vlasti. Sobola informiše ljude o legalnim mogućnostima izrade grafita. Pri tome je vrlo kritičan prema stavovima Bona kada je u pitanju dostupnost površina za grafite: „Keln, za razliku od Bona, ima puno legalnih površina, većinu su pružili vlasnici radnji. Šteta je što toga ovde nema.“ Upravo to je dobra mogućnost da se smanji broj ilegalnih grafita.

Burke i banane

Motivacija sprejera koji ilegalno rade je različita: od vandalizma i umetničkih ideja, pa sve do političkog aktivizma. Dok se takozvano 'Tagovanje' – ispisivanje imena – i među sprejerima smatra škrabotinom, ima mnogo stvari čiji status nije sasvim jasan: banana-grafiti nemačkog umetnika Tomasa Baumgertela veoma su cenjeni, ukrašavaju preko 4.000 kućnih ulaza i galerija.

U Lajpcigu je grafiti Blek le reta „Madona s detetom“ restauriran i zaštićen kao spomenik. U Avganistanu se umetnica Šamiza Hasani grafitima plavih burki bori protiv ugnjetavanja žena, a u Najrobiju politički aktivisti na kućama navodno korumpiranih političara crtaju lešinare.

To je za Benjamina Sobolu dovoljan razlog da se grafiti smatraju umetnošću. Ali, kako kaže: „Borim se za legalne grafite, jer i sam kao vlasnik kuće, znam da nije lepo kada morate odustati od godišnjeg odmora, jer morate da krečite fasadu.“

Autori: Andreas Griso / Dijana Roščić
Odgovorni urednik: Ivan Đerković