Genocid nad Jermenima? Da, ali...

Niko nije ništa pogrešno rekao u debati, a ipak se iza Rezolucije o genocidu nad Jermenima koju je doneo nemački parlament krije i nešto nezadovoljavajuće. Ali uzrok tome nisu govornici – oni su bili jedinstveni u svojoj oceni tog masakra. Njihova dilema je bila to što su u najnepovoljnijem mogućem trenutku nadoknadili ono što su dugo propuštali da urade. Naravno da bi turski predsjednik Redžep Tajip Erdogan i u svakom drugom trenutku besneo, ali samo se u trenutnoj situaciji Rezolucija o genocidu nad Jermenima mogla prekriti sa toliko aspekata koje sa njom nemaju nikakve veze.

Zavisnost nemačke vlade od Turske u izbegličkoj krizi najbitniji je od tih aspekata. Strah Angele Merkel od po tom pitanju moćne Ankare, već dugo vlada u kancelarskinom kabinetu. Taj strah je bio toliko veliki da Angela Merkel nije ni bila u Bundestagu tokom glasanja – iako je bila u Berlinu. Naravno da je ona pre svega šefica vlade i ima pune ruke posla, ali je kao poslanica u Bundestagu Merkelova ipak mogla i da, kroz svoje prisustvo u parlamentu, celom tom događaju dâ veću težinu. To što ona to nije uradila, blago rečeno je – žalosno.

Nemačka vlada trebalo je da pošalje drugi znak

U parlamentu nisu bili ni ministar spoljnih poslova Frank-Valter Štajnmajer (na službenom putu), kao ni vicekancelar Zigmar Gabrijel (imao sastanak s predstavnicima građevinske industrije). Oni su tako samo dodatno pojačali utisak da je reč o kukavičluku i to prilikom jedne istorijski i politički emocionalno izrazito nabijene teme. To je možda bilo proračunato ponašanje kako bi se Erdoganu ugodilo, ali su stvari ipak krenule po zlu. Nedugo posle gotovo jednoglasnog usvajanja Rezolucije, turski ambasador je povučen iz Nemačke. U vladi u Berlinu sada sigurno više nego inače razbijaju glave razmišljajući o tome koje mere dolaze u obzir za „Neuračunljivog iz Ankare“. Prva reakcija – s tačke gledišta Angele Merkel – ne sluti na dobro.

Tu je još jedan zločin...

I šta sada da mislimo o Rezoluciji o genocidu nad Jermenima i o ponašanju parlamentaraca? Njihova procena da je taj zločin bio genocid odgovara pogledu koji na međunarodnom nivou prevladava među naučnicima. Isto tako, ta procena je i u skladu s kriterijumima Ujedinjenih nacija. Međutim, Bundestag je tu procenu mogao i mnogo ranije da dâ. Pogodan trenutak je bio 2015. godine, kad je nemački predsednik Joahim Gauk povodom stogodišnjice genocida taj zločin tako javno i označio. Ali tada parlament nije mogao ili nije hteo da donese takvu rezoluciju.

A tu je i još jedan zločin za koji Bundestag i posle više od sto godina nije doneo rezoluciju: genocid nad pripadnicima naroda Herero i Nama u današnjoj Namibiji. Počinilac je tada, od 1904. do 1908. godine, bio Nemački Rajh. Nemačka i Namibija pregovaraju o zajedničkoj izjavi o tadašnjim strašnim zločinima i postoje izgledi da bi ti pregovori mogli uspešno da se okončaju. To je iskorak koji bi trebalo pohvaliti. Ali Bundestag koji je, iz respektabilnih motiva, u procesu donošenja Rezolucije o genocidu nad Jermenima bio toliko odlučan, mogao je i po pitanju Namibije da pruži sopstveni odgovor i preduhitri nemačku vladu. Oklevanje u tom slučaju baca senku i na Rezoluciju o genocidu nad Jermenima – jer upravo je to slučaju za koji sami poslanici moraju da preuzmu odgovornost.