Gde se krije snaga talibana?

„Bili smo u patroli u provinciji Baglan koja se smatra opasnom, kada smo odjednom čuli pucnje. Dopirali su iz paralelne ulice, u nedalekom naselju. Bacili smo se na tlo, kao što smo naučili na vežbi i uskoro smo uzvratili paljbu. Napad je završio isto tako brzo kao što je i počeo. Za čas posla napadači su se pomešali među stanovnike, tako da je bilo nemoguće razlikovati ih od civila.“

Ovaj izveštaj nemačkog poručnika Kristijana B. iz sastava snaga međunarodnih snaga ISAF u Avganistanu, tipičan je za taktiku talibana koja se najčešće svodi na zasedu. Sa vojne tačke gledišta, oni su opasni upravo zbog takve, partizanske taktike: „Njihove strategije su sve okrutnije i složenije“, konstatuje Rolf Tophofen iz nemačkog Instituta za istraživanje terorizma i bezbednosnu politiku.

Najvažnije oružje – eksploziv

U napadima talibana ima sve više žrtava, pre svega zato što sve češće napadaju civile kako bi preuzeli kontrolu nad područjima iz kojih se međunarodne snage povlače. Prema izveštaju Ujedinjenih nacija, u poslednjih šest meseci bilo za gotovo četvrtinu više civilnih žrtava nego u istom periodu prošle godine.

U suštini, najvažnije oružje talibana čak nije ni puška, već mine i eksplozivne zamke. To se pokazalo kao najopasnije oružje protiv međunarodnih snaga i snaga bezbednosti Avganistana vernih Kabulu.

S druge strane, Marvin Vajnbaum iz američkog Instituta za Srednji istok upozorava da je pogrešno talibane smatrati nekom jedinstvenom, organizovanom vojnom silom. „Talib“ na paštunskom jeziku znači „učenik“ i postoji mnoštvo različitih mreža. One operišu lokalno, često okupljaju članove samo određenog plemena ili porodica koje su i inače bliske. Takvih grupa ima svuda, ali, kako objašnjava Vajnbaum, „najviše u istočnim i južnim provincijama, a često imaju uporišta i u susednom Pakistanu.“

„Prekogranična saradnja“

Nakon invazije američkih snaga, neki talibani ostali su u Avganistanu, drugi su se povukli u Pakistan. Tamo su osnovali takozvanu Kveta-Šura – svojevrsnu vladu u egzilu na čijem čelu je i dalje bio Mula Omar. Istovremenu, formirane su i druge grupe, ali pakistanskih talibana, koji su danas labavo organizovani u mrežu Tehrik e Taliban Pakistan.

Vajnbaum naglašava da se avganistanski i pakistanski talibani u velikoj meri razlikuju, mada imaju slične verske poglede o borbi za muslimansku državu. Oni to žele da sprovedu svako u svojoj zemlji, iako pomažu jedni drugima, Avganistanci ne napadaju ciljeve u Pakistanu, već samo u svojoj domovini.

Talibani isto tako nemaju nekakvu komandnu strukturu kao u „normalnim“ vojskama. „Indicije pre svedoče o pobunjeničkim snagama bez neke čvrste organizacije. Većinu operacija planiraju i sprovode nezavisni, lokalni komandanti“, objašnjava američki stručnjak. To potpuno odgovara tradicionalnim plemenskim strukturama i u stvari jedini izuzetak je talibanska mreža Hakanija na severu Vaziristana. Samo kod nje se mogu uočiti sličnosti sa „pravom“ vojskom i ta grupa, na čijem čelu je Sirajudin Hakani, odgovorna je za brojne, veće napade u Kabulu i drugim delovima zemlje.

Mreža doušnika

Tokom velikog broja ratova koji su se vodili u Avganistanu, talibani su naučili da svoju taktiku prilagode protivniku: „Njihovi ciljevi su vojna i policijska infrastruktura, kao i uporišta koja nisu dobro branjena“, objašnjava Vajnbaum. Na taj način oni žele da destabilizuju lokalne institucije vlasti i zastraše tamošnje stanovništvo. Pri tom, jedva da se ikad upuštaju u borbu protiv dobro utvrđenog i naoružanog protivnika. Sve češće koriste snajpere, samoubilačke napade i, naravno, uvek i iznova mine i eksplozivne zamke.

Isto tako, talibani pažljivo prate šta radi i kako se ponaša protivnik. Nemački stručnjak potvrđuje da se bave i vojnom teorijom: „Talibani imaju pristup vojnim priručnicima iz sovjetskog doba, ali i udžbenicima američke vojske iz kojih uče, kako se ponaša protivnik. Ono što je za talibane od neprocenjive važnosti jeste često rodbinska mreža doušnika i odlično poznavanje terena, tako da i bez satelita uvek znaju, gde se nalazi protivnik.“

To se pre svega odnosi na Paštune, objašnjava Majkl Kugelman iz američkog Centra „Vudro Vilson“ i ukazuje na njihovu „ratničku tradiciju, zapravo nasilničku strukturu po kojoj je neki dečak 'muškarac' tek kada dobije pušku u ruke.“ Nije mnogo drugačije ni sa dobrovoljcima koji su iz raznih zemalja, pre svega iz Uzbekistana i Čečenije, došli u Avganistan.

Ipak, većina talibana mobilisana je u verskim školama, medresama ili u izbegličkim logorima u Pakistanu. Nije retkost da borce privlače novcem, koji se obećava ili njima lično, ili njihovim porodicama, ako poginu u borbi.

„Deljenje pravde“ na talibanski način

Novac, oružje i oprema talibanima dolazi pre svega iz Pakistana, tvrdi Tophofen. „Kao i pre napada na Svetski trgovinski centar, Talibani svu potrebnu obuku, novac, municiju i snabdevanje dobijaju od pakistanske tajne službe ISI.“ Vlada Pakistana to uporno negira.

Napadi talibana nisu ograničeni na strane vojnike. Napadaju svakog onog ko ne deli njihove svetonazore. Tu zato spadaju i zgrade vladinih institucija, džamije koje su previše liberalne za njihov ukus, bolnice i škole. Poznat je primer učenice Malale Jusafzai: ona se zalagala za školovanje devojčica i zato su je talibani likvidirali.

Uprkos takvim okrutnostima, talibani se trude da osvoje naklonost stanovnika. Kao što je i njihov prvi vođa Mula Omar, koji je počeo da stiče popularnost nakon što je lično, sa samo nekoliko pristalica, još 1996. godine ušao u jednu kasarnu iz koje su vojnici silovali dve devojčice, i praktično svojeručno obesio komandanta kasarne o topovsku cev tenka, tako i današnji talibani, kad god mogu, „dele pravdu“ onako kako je oni vide.

To stvaranje paralelnih struktura vlasti je, po Vajnbaumu, ključni element talibana. Ako su snage policije proterane, onda su tu talibani koji će „pomoći“ onima kojima je nanesena nepravda. I tu im korupcija i nesposobnost na mnogim nivoima uprave u velikoj meri pomaže da steknu sledbenike i pomagače.

Vreme radi za talibane

Zbog svega toga, američki stručnjak je, sve u svemu, veoma pesimističan po pitanju budućnosti Avganistana nakon odlaska stranih vojnika. Talibani pre svega imaju vremena na pretek: „Oni imaju svo vreme ovoga sveta. U stanju su da sprovode veće vojne operacije čim strane jedinice napuste Avganistan“, smatra Vajnbaum.

S druge strane, talibani računaju da će popularnost predsednika Karzaia i dalje da opada, ali i da će se, pre ili kasnije, pokazati stara boljka tog Avganistana: duboko i gotovo nepremostivo nepoverenje između čitavog niza naroda i plemena koji žive u toj zemlji, i koje će dovesti do jasnih linija podele.

Autori: G. Dominguz / A. Šubić
Odgovorni urednik: I. Đerković