Fransoa Trifo – filmski autor koji odbija da umre

Kao i mnoge moje estetske opsesije, i filmoljublje ima koren u osamdesetim godinama prošlog veka. Neobične kadrove o kojima sam sa puno žara raspravljao sa kolegama sa studija, ljudima iz mlade književne i novinarske krčme, viđao sam veoma često u kinoteci. Tvrde drvene stolice, nedovoljno zagrejana sala. Ali bi posle toga usledila otkrovenja.

Jedno od njih je bio i film „Farenhajt 451”. Pošto sam, zahvaljujući cimeru, već bio fan Reja Bredberija, koji je 1953. debitovao sa romanom pod tim nazivom, otišao sam u bioskop sa onom vrstom skepse koju knjigoljupci imaju kada se filmski režiseri dohvate njihovih omoljenih knjiga. Međutim, distopijski film je bio poprilično iznenađenje – svet u kojem su knjige ili bilo koje vrste pisanih tekstova zabranjeni postao je bolno opipljiv, tu na bioskopskom platnu. Čovek koji je u ime vlade spaljivao knjige, na kraju filma postaje član ilegalne komune ljudi koji uče knjige naizust, kako bi ih oteli plamenu. Inače, 451 stepen po Farenhajtovoj skali je isto što i 233 stepena na Celzijusovoj skali – to je temperatura na kojoj gori papir.

Film je potpisao čovek čije ime sam, naravno, odmah zapamtio: Fransoa Trifo. U sledećim decenijama pogledao sam niz njegovih filmova. Bili su sve, samo ne uobičajeni.

Dečak koji je odbio da igra po pravilima

Fransoa Trifo je rođen 6. Februara 1932. u okolini Pariza. Njegova majka Žanin nije mu rekla ko mu je otac. Udala se za Rolana Trifoa, koji je prihvatio dečaka i dao mu svoje prezime. Odrasta do osme godine kod bake, tu je zavoleo knjige i čitanje. Пosle njene smrti, sa osam godina, vraća se majci i očuhu. Tek 1968. Trifo uz pomoć detektivske agencije dolazi do mogućeg oca – jevrejskog zubara Rolanda Levija. Njegova porodica to osporava, ali Trifo prihvata nalaz kao činjenicu.

Trifo je često izbacivan iż škole. Sa 14 godina odlučuje da se obrazuje sam. Sebi je postavio ciljeve da gleda tri filma dnevno i pročita tri knjige nedeljno. U odrastanju zapada u loše društvo, nije mu stran ni polukriminalni milje. Upoznaje filmskog kritičara Andrea Bazena, i on mu postaje duhovni otac. Pomaže mladom Trifou da se iščupa iz nevolja, uključujući i vojni zatvor zbog pokušaja da dezertira. Bazen je imao odlične političke kontakte i uspeva da Trifoa zaposli u svom časopisu „Filmske sveske”.

Inteligentan i bez dlake na jeziku, ubrzo filmski kritičar Trifo izaziva burne reakcije. On obnavlja zahtev za autorskim filmom i individualnim pečatom. U francuskoj tradiciji avangardnog filma taj impuls je prisutan nekoliko decenija, ali ga je postisnula francuska filmska industrija.

Kamera kao olovka

Aleksandar Astrik je još četdrdesetih godina formulisao temeljnu radnu hipotezu autorskog filma – on zahteva kreativno jedinstvo scenarija, kamera i režije, te da se „kamera koristi kao olovka“.

Trifo 1954. kao filmski kritičar objavljuje u „Filmskim sveskama” svoj čuveni članak „Izvesna tendencija u francuskom filmu“. Tradicionalni film francuskog mejnstrima bio je cilj frontalnog napada. Grupa kritičara među kojima su pored Trifoa biti docniji režiserski velikani francuskog „Novog talasa“ – Žan-Lik Godar, Klod Šabrol, Žan Rivet, Erik Romer – zahteva drugačiji film. Pojavljuje se pojam „politike autora”, kasnije se ustaljuje termin „teorija autora“. Ukratko, kreativni autor je filmski umetnik koji sve aspekte nastanka filma koristi kao instrumente u stvaranju svog dela.

Trifo je napisao preko 500 članaka o filmu i stekao reputaciju „grobara francuske kinematografie”. Bio je jedini francuski filmski kritičar kojem 1958. nije odobrena akreditacija za Filmski festival u Kanu. Kakav trijumfalan osjećaj je morao imati dvadesetsedmogodišnji Fransoa Trifo, kada je već sledeće godine na istom tom festival njegov prvi film „400 udaraca” dobio nagradu za režiju. Trifo je prešao sa reči na dela, počeo je da zapisuje kamerom.

Antoan Duanel uzvraća udarac

Film „400 udaraca” Trifo je posvetio Bazenu, znajući šta mu duguje – čovek bez kojeg ne bi bilo ni Trifoa umro je prvog dana snimanja Trifoovog prvenca. Francuski naslov filma aludira na jednu poslovicu prema kojoj svaki čovek u svom odrastanju počini 400 gluposti pre nego što se opameti.

Adolescent Antoan je kod kuće neshvaćen, u školi ga maltretira kruti profesor. Na kraju Antoana otac prijavljuje policji i on završava u zatvoru sa okorelim krinminalcima. U popravnom domu Antoan u razgovorima sa psihijatrom priča svoju priču.

Delimično prerađujući sopstvene traumatične doživljaje, Trifo je u ovom filmu postavio ključne estetske elemente „Novog talasa”. Pored toga, film skreće pažnju na loš tretman maloletnih delikvenata u tadašnjoj Francuskoj. U narednih dvadeset godina Trifo će snimiti još četiri filma iż ciklusa o Antoanu. To je jedan od tada retkih filmova koji se završava zamrznutom slikom.

Trifo i majstori od kojih je učio

Usledila je retko plodna karijera filmskog režisera i scenariste. Od njegovih 25 filmova nekoliko spada u ključna dela francuske i svetske kinematografie. Pritom su za Trifoa jednako važna bila književna dela kao i filmovi koje je voleo. Njegov izraz se ne bi mogao zamisliti bez Prusta i Balzaka, ali ni bez niza američkih književnika.

Vrlo jasno se odredio prema svojim filmskim prethodnicima. Stajao je na ramenima Roberta Roselinija, Alfreda Hičkoka, Žana Renoara. Poetski realizam pesnika i avangardnog filmskog režisera Žana Koktoa jednako je snažno uticao na njega kao i italijanski neorealizam, Bunjuelov nadrealizam ili Hičkokova apsolutna kontrola nad filmskim rezultatom.

Spomenemo li neke naslove koji su na svim listama najboljih filmova svih vremena, taj uticaj će biti jasniji: Roselinijev „Rim, otvoreni grad”, Renoarova „Velika iluzija”, „Pod krovovima Pariza” Rene Klera ili Koktoov „Orfej”. Trifo je jednom rekao da je od Roselinija, čiji je asistent jedno vreme bio, naučio da „kamera nema veći značaj od viljuške i da čovek sebi pre svakog snimka mora reći: Ili ću da snimim ovaj film, ili ću da propadnem”.

A i za neke od svojih savremenika imao je reči hvale. Za njega je nemački režiser Verner Hercog bio najveći savremeni filmski stvaralac. Tesno je sarađivao sa novotalasnom ekipom. Na primer, Trifo i Šabrol su napisali scenario za kultni Godarov film „Do poslednjeg daha”. Ali Trifo se nije libio ni uloga ispred kamere. Navešćemo samo najpoznatiji primer: U Spilbergovom filmu “Bliski susret treće vrste” preuzeo je ulogu francuskog naučnika.

Ironija, žene, knjige

„Novi talas” koji je Trifo nagovestio, a potom zajedno sa nekim generacijskim saputnicima, pretvorio u dominantnu francusku filmsku školu druge polovine prošlog veka, rado se koristio ironijom. Pucajte na pijanistu” sa šansonjerom Šarlom Aznavurom u glavnoj ulozi, dobar je primer za smele ironične “lomove” u priči. Na jednom mestu u filmu gangster se kune “umrla mi majka, ako lažem”. U sledećem kadru vidimo zaista staru ženu kako pada kao pokošena.

U pismu Aznavuru Trifo je film koji namerava da snimi nazvao “dokumentarni film o stidljivosti” Upravo u tom filmu seksualnost nije skrivana – Trifo insistira na njenoj eksplicitnosti. Pri tome u film ugrađuje žaoke protiv malograđanskih tabua. Jedan lik u filmu kaže goloj prostitutki: „Ne zaboravi, da tako nešto na filmu nije dozvoljeno”.

Mnogi Trifoa nazivaju „režiserom za žene” jer su njegovi ženski likovi često jači od muških. U filmu „Žil i Džim” Trifo istražuje „poliamoriju”, vrstu ljubavnog trougla u kojem su svo troje dobrovoljno i bez tajni. Žana Moro, prva francuska glumica koja se na filmu pojavila naga, peva šansonu „Vrtlog života” (Le Tourbillon de Vie) koja postaje hit. To je ujedno himna Trifoove novotalasne generacije, a film doživljava dodatnu popularnost i kod sledeće generacije u nadolazećim politički i seksualno turbulentnim šezdesetim godinama.Njegovi filmovi su revija atraktivnih žena. Mlada Klod Žad je postala slavna u filmu „Ukradeni poljubac”, a docnije glumi u još dva njegova filma. Legendarna je i scena iz filma „Čovek koji je voleo žene”. Jedna od ljubavnica glavnog lika Bernara baca njegovu knjigu kroz prozor uz reči: „Ti čitaš protiv mene”. Istračavši na ulicu sa namerom da pokupi knjigu Bernar ugleda prelepe noge jedne žene i – tako ga udari automobil. Fransoaz Dorleak, inače sestra Katrin Denev, pokazuje svoje lepe noge u filmu „Meka koža”, a Fani Ardan pokazuje lepotu svojih nogu u poslednjem filmu „Konačno nedelja!” šetajući ispred podruma iz kojeg se divi Žan Luj Tretinjan. Kult ženske lepote, kult pisane reči, kult smrti – to su arhetipske konstante Trifoovog sveta.

Treba li reći da je Trifo, nakon razvoda, izgarao u ljubavnim vezama sa svim spomenutim lepoticama?

Mada su njegovi filmovi bili pitkiji i popularniji od onih koje su radili drugi novotalasni režiseri, nisu izostale ni brojne nagrade kritike. “Ukradeni poljupci” su nominovani za Oskara 1969., a “Poslednji metro” sa Katrin Denev i Žerarom Depardjeom 1980. Ipak, Oskara za najbolji strani film dobila je 1974. “Američka noć” – film o snimanju filmova.

„Smrt autora” i autorski film

Fransoa Trifo je imao još mnogo planova. Ali smrt je bila brža. Umro je oktobra 1984. u 53. godini života. Time nas je surova biologia uskratila za niz filmova kojima bi se i u digitalnoj eri umeo braniti autorski stav od filmskog industrijskog dizajna.„Hoću da moji filmovi ostave utisak da su snimani na 40 celzijusovih, u groznici”, zapisao je Trifo. Tako je i živeo i stvarao – obuzet umetničkom groznicom.

Rolan Bart je u svom čuvenom eseju iż 1968, koji je naslovio „Smrt autora” poentirao ovako: „Rođenje čitaoca mora se dogoditi uz cenu smrti Autora”. Ovo je rečenica koja bi, preinačena, mogla stajati na kapijama Holivuda: „Rođenje gledaoca mora se dogoditi uz cenu smrti Autora”. Ipak, Trifo nije uzalud prkosno ustoličio kreativnog pojedinca umesto producentske industrije.

U digitalnoj eri je proizvodnja filmskih zapisa već toliko jeftina, da se filmovi u budućnosti neće razlikovati po produkcionom i tehničkom standardu. Već po ličnom pečatu pojedinaca koji će kameru koristiti kao nekada pisci olovku.

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.