Evrozona: kadija te tuži, kadija ti sudi

Kada jedno preduzeće ili privatno lice bankrotira, dalji koraci su zakonski jasno regulisani. Slučaj se iznosi pred sudiju, a zatim se određuje jedna neutralna instanca koja određuje dalje postupanje. Razjareni poverioci ostaju van procedure. Sa Grčkom - nije tako. U slučaju te zemlje, poverioci su ti koji kroje kapu dužniku, pri čemu pokušavaju da sačuvaju svoje interese i to zovu „spasavanjem“, a klima u kojoj se razgovara je zatvorana nepoverenjem i optužbama. Filozof Jirgen Habermas smatra da su evropski političari zakazali: „Oni, doduše, izgledaju kao političari, ali govore samo iz svoje ekonomske uloge poverilaca“, rekao je Habermas za Zidojče cajtung.

Otpor banaka

Neuspeli pregovori su pokazali koliko je problematična višestruka uloga država evrozone. Kao poverioci, žele da diktiraju dužniku uslove štednje, a onda još i da sami kontrolišu njihovo sprovođenje. To što u svemu učestvuje i Međunarodni monetarni fond, organizacija specijalizovana za prezadužene države, samo jasnije ukazuje na razmere sukoba interesa u kome se nalaze Evropljani.

MMF je još početkom 2000-tih godina tražio uvođenje prava država na bankrot – uzalud. „Tada su se međunarodne banke usprotivile tom zahtevu“, kaže Tomas Majer, osnivački direktor instituta Flosbah fon Štorh riserč: „Banke više vole da MMF uskoči sa kreditima da bi dobile natrag svoj novac“, kaže Majer za DW. On dobro poznaje pozicije finansijske industrije jer je do 2012. bio glavni ekonomista banke „Dojče bank“.

Ima i drugih prigovora na zahtev za uvođenjem prava na proglašenje bankrota. Takva su, recimo, pravna pitanja o tome koliko dubok sme da bude zahvat u suverenost jedne države. Taj problem je bio očit još 2011, kada su Nemačka, Francuska i druge zemlje evrozone zabranile tadašnjem grčkom premijeru Jorgosu Papandreu da raspiše referendum o daljem ponašanju države u dužničkoj krizi.

Odlazak države pod stečaj je nešto što se dugo smatralo isključivo problemom siromašnih zemalja. „O stečajnom postupku zemalja evrozone se diskutovalo, ali on nikada nije definisan“, kaže Majer: „Smatralo se da to nije potrebno i da je Grčka usamljen slučaj.“

Strah od birača

Pošto takav postupak ne postoji, MMF je tražio novi otpis dugova Grčkoj. Ekonomisti smatraju da ta zemlja nikada neće moći da otplati sve svoje dugove. No, Evropljani za to – ni da čuju. Nemačka kancelarka Angela Merkel i njene kolege po dužnosti iz drugih zemalja, kao ljudi koji se dugo bave politikom, znaju šta je strah od birača. Nakon što su se velike banke uz pomoć političara oslobodile trulih kredita, Angela Merkel se prezentirala kao zaštitnica nemačkih poreskih obveznika koji ne žele da njihov novac propadne u Grčkoj. Predlog da se bar deo grčkih dugova prebaci u nadležnost Evropskog stabilizacionog mehanizma ESM, Merkelova je odbacila – naposletku, i za to garantuju poreski obveznici. Moralna poruka kancelarke Grcima glasi: dugovi se moraju vratiti.

Lekcije iz Nemačke

„To je vic“, rekao je francuski ekonomista Tomas Piketi u intervjuu za nedeljnik Di cajt. „Baš Nemačka je zemlja koja nikada nije otplatila svoje dugove. Ona nema pravo da drugima drži lekcije“. Londonskim sporazumom o dugovima iz 1953, poverioci, među kojima je bila i Grčka, otpisali su tada mladoj Sevaznoj Republici Nemačkoj veliki deo duga – i tako omogućili nemačko privredno čudo. Iako su Nemačka i druge zemlje evrozone protiv toga, „na neki način će biti još otpisa dugova Grčkoj“ smatra Johanes Majer, ekonomista Bavarske centralne banke. „To može biti eksplicitni otpis ili – što je verovatnije – još jedno produženje roka…“

Maksimalna šteta, nema rešenja

Tendencija evropske politike da odlaže probleme i kupuje vreme dovela je do bizarnih situacija. To pokazuje primer višemesečnih i na kraju neuspelih pregovora između Grčke i evrozone. „Dok smo mi pregovarali o 7,2 milijarde evra ne mogavši da se složimo oko uslova, grčke banke su bez ikakvih uslova dobile kredite za hitu pomoć u visini od 90 milijardi evra“, kaže Tomas Majer fom Flosbah sa instituta Štorh riserč. On time misli na kredite za hitnu pomoć koje je dala Grčka centralna banka uz blagoslov ECB.

Majer očekuje da će na grčkom referendumu većina biti za kurs štednje. Posle novih izbora koji bi zatim trebalo da uslede, mogli bi da počnu pregovori o novom programu pomoći. MMF procenjuje da je Grčkoj potrebno nešto više od 50 milijardi evra. Maksimalna šteta bez rešenja problema – upravo to je ono što bi stečajni postupak mogao da spreči. Ali, moraće da prođe još neko vreme dok se u Evropi to načelo ne prihvati.