Evropski nadzor banaka u skladu s nemačkim Ustavom
30. jul 2019.
Ta tužba odnosila se na uniju banaka (European banking union) kojom je, na inicijativu Evropske centralne banke (ECB), 2014. uveden nadzor nad najvažnijim bankama Evrope. Trenutno je to 114 banaka iz EU, a 19 od njih su iz Nemačke. Tu su i Dojče bank i Komercbank, ali je tu na primer i Pokrajinska banka Bavarske. Nakon krize i nevolja sa likvidnošću, ECB je najpre proverila njihovu stabilnost, a onda je preuzela i kontrolu nad njihovim poslovanjem.
Ovlašćenja u tom nadzoru prilično su velika: preko mehanizma za nadzor (Single Supervisory Mechanism, SSM) može da se proverava ne samo udeo sopstvenog kapitala u poslovima banke – što je najčešći razlog zbog kojeg su mnoge banke u prošlosti dospele u poteškoće – već čak i da se odbije predsednik uprave neke od tih banaka ili, u sasvim drastičnom slučaju, da se banci uskrati dozvola za rad. A ako ipak sve pođe po zlu, aktivira se sledeći korak: preko jedinstvenog Mehanizma za upravljanje bankama (Single Resolution Mechanism, SRM),po potrebi se poseže i za „zajedničkim fondom“ banaka (SRF) kojeg čini novac koji su sve banke prisiljene „da stave na stranu za crne dane“. Prema planu, do 2024. bi u tom fondu trebalo da b ude oko 55 milijardi evra.
Nije bilo, a da li će biti?
Tužilac, berlinski ekonomista Markus Kerber, u ovom slučaju požalio je nemačkom Ustavnom sudu u Karlsrueu zbog, kako on to vidi, dva problema: prvi je to što je ovlašćenje za nadzor nad najvećim bankama u Nemačkoj očito prepušteno jednoj evropskoj instituciji, što on smatra protivnim nemačkim propisima. Druga briga tužioca je ozbiljnija i tiče se zajedničkog fonda: tu nema nacionalnih granica i neminovno se može dogoditi da novac koji stavlja na stranu neka nemačka banka posluži za spasavanje neke banke u Italiji ili Grčkoj. A ako ni to ne bude dovoljno, opet će morati da uskaču države – što je onda i vađenje novca iz džepa građana i nedozvoljena državna pomoć privatnim bankama.
Dosadašnje iskustvo doduše nije potvrdilo tu zabrinutost za sudbinu nemačkog novca u lavirintu evropskih finansijski kretanja: SSM jest „nagazio“ neke banke, naterao ih da povećaju sopstveni kapital i umanje iznos novca za špekulacije, ali i kada je delovao, to se po pravilu događalo unutar nacionalnih granica. Na primer, u junu 2017. je španska Banko Popular, šesta po veličini banka u zemlji, dospela u nevolje s likvidnošću. To se pročulo i nastao je „stampedo“ štediša koji su želeli da podignu svoje uloge. Nema te banke koja to može da plati – čak i ako inače nije u nevoljama, tako da je ECB organizovala njenu prodaju. Za simboličan iznos od jednog evra kupila ju je (opet španska) Banko Santander i problem likvidnosti je nestao preko noći. Doduše, naravno da je neko tu platio cenu. Ali to nisu bile ni štediše, ni država – nego deoničari Banko Popular čije su deonice postale bezvredan papir.
Isto tako se ne može reći da je politika Evropske centralne banke u tom nadzoru uvek ista i dosledna: to se pokazuje u slučaju italijanske banke Monte dei Paši koja je 2016. trebalo zapravo da nestane, ali se uvek iznova nekako spasava novcem iz državne blagajne Italije.
Nemački nadzor i dalje postoji
Predsednik nemačkog Ustavnog suda Andreas Foskule je objavu odluke započeo obrazloženjem kako sudijama nije bilo lako, jer iza njih stoje „podjednako kompleksna, kao i načelna razmatranja o hijerarhiji nadležnosti u Evropi“. Ali, nakon „pažljive provere“, sud je ipak došao do odlučujuće činjenice da nadzor nad bankama Evropske unije ipak nije sasvim prepušten Evropskoj centralnoj banci. I u Nemačkoj još uvek postoje institucije kao što su Bafin (Bundesanstalt für Finanzdienstleistungsaufsicht, Savezni ured za nadzor finansijskog poslovanja) i na kraju i sama Nemačka centralna banka (Bundesbank) koje imaju velika ovlašćenja i pre nego što to postane posao ECB.
Zapravo, Karlsrue se ovog utorka (30. 7.) i dalje bavi odnosom Nemačke prema Evropskoj centralnoj banci jer se još vodi rasprava u – za nemačke tužioc – još spornijoj odluci ECB o „neograničenom“ otkupu državnih obveznica država evrozone, kako je to najavio predsednik ECB Mario Dragi. Tek tu nemački tužioci brinu da tako novac „štedljivih“ Nemaca odlazi u džepove „rasipnih“ država evrozone. Zato su pred Ustavnim sudom su tražili zabranu te prakse ECB u hitnom postupku.
Ne želi da žuri s odlukom
Ustavni sud je 2017. doduše odbio hitni postupak, ali je izrazio svoju sumnju u ispravnost te prakse i najavio da će o tome još da razmisli i obrati se Evropskom sudu za mišljenje. Kako se čini, glavna briga nemačkih sudija nije zapravo vezana za nacionalno pitanje: na kraju kajeva, centralne banke pre svega kupuju državne obveznice svojih država, a Bundesbank može čak da bude srećna što ne mora da kupuje samo državne obveznice Nemačke gde je kamata uvijek ponovo negativna – dakle plaćate više nego što ćete dobiti nazad. A do sada se čak ni jedna Grčka nije odvažila da redovno servisira svoje dugove, iako za njih plaća relativno visoke kamate.
Ono što tu nemačke sudije vide jeste indirektna državna subvencija po nalogu ECB i to je nešto što ne može da prihvati ni nemački sud u Karlsrueu, a ne bi trebalo ni Evropski u Luksemburgu kojem se nemački Ustavni sud obratio za mišljenje. Krajem prošle godine Evropski sud je objavio da u toj praksi ne vidi ništa sporno, ali u Karlsrueu još u to nisu uvereni. Ovog utorka opet se vodi rasprava o tom pitanju, ali odluka se očekuje tek za par meseci.