Evropa mora da izvadi glavu iz peska

U Avganistan su išli svi bitni zapadni igrači. Od intervencije u Iraku su se uzdržale Nemačka i Francuska. Berlin takođe nije hteo da pomogne u Libiji. Za napad na Siriju nije bilo volje. Čini se da poslednjih godina opada spremnost za ulogu „svetskog policajca“ – i političari i javnost sve manje podržavaju slanje vojnika u ratna područja. Upravo zato je predlog nemačkog predsednika Joahima Gauka o jačem međunarodnom angažovanju Berlina – između ostalog i vojnom – delovao tako revolucionarno, neki kažu i vizionarski.

Šef Stejt dipartmenta Džon Keri mora da je bio zadovoljan Gaukovom inicijativom. „U 2014. nam treba transatlantska renesansa“, rekao je Keri proteklog vikenda na Konferenciji o bezbednosti u Minhenu (na fotografiji gore sa predsednikom Gaukom). „Treba nam eksplozija energije, angažmana i investicija kako bismo ojačali temelje naše snage: ekonomsko blagostanje, zajedničku bezbednost i vrednosti.“ On nema dilemu ko treba da predvodi tu „eksploziju energije“: „Americi treba jaka Evropa, a Evropi angažovana Amerika. Samo ako nastupamo zajedno, priključiće nam se i drugi.“

Ne bi Keri bio šef diplomatije da ne govori diplomatski, pomalo uvijeno i eufemistički. „Transatlantska renesansa je uljudan način da se kaže: Vreme je da vi, Evropljani, odrastete i da se pobrinete za probleme u vašem okruženju“, tumači za DW Nik Vitni, bivši britanski diplomata, sada u evropskom trustu mozgova za spoljnu politiku.

Nacionalni suvereniteti kao kočnica

Šta treba da podrazumeva „odrastanje“ Evropske unije, posebno u vreme krize kada su problemi novčanika ispred svega ostalog? To pojašnjava dugo iščekivani izveštaj Međunarodnog instituta za strateške studije iz Velike Britanije. Tu su analizirani izdaci za odbranu (pre svega nabavku naoružanja) u poslednje vreme. „Izdaci za odbranu u evropskim zemljama se smanjuju, i to u trenutku kada nova odbrambena politika SAD u azijsko-pacifičkom prostoru računa na Evropu u osiguranju međunarodne bezbednosti“, stoji već u predgovoru izveštaja.

Manje para za armije, a istovremeno političke govorancije u kojima se EU i posebno Nemačka pozivaju da preuzmu jaču ulogu u međunarodnoj bezbednosti. „To se ne uklapa, ali to je činjenično stanje“, kaže za DW Henrik Hajdenkamp, bivši savetnik berlinskog Ministarstva odbrane, trenutno u londonskom trustu mozgova RUSI. „Govor predsednika Gauka treba posmatrati kao glas kritike, podsećanje šta bi trebalo da bude odgovornost države.“ Put je, smatra Hajdenkamp, samo jedan – jača saradnja evropskih nacija koju trenutno otežavaju „brojne nesuglasice o nacionalnom suverenitetu. Koje ingerencije smo spremni da uvežemo i podelimo? Gde smo spremni da se odreknemo suvereniteta i prebacimo ga na evropski nivo? To važi i za vojnu industriju“, nabraja ovaj stručnjak.

Glava u pesku

Sve češće se od važnih igrača čuje da je tekuća godina odlučujuća za NATO. Završava se najveća misija ikada, ona u Avganistanu, a u septembru je u Londonu veliki sastanak Transatlantskog pakta. „Angažovanje u Avganistanu je bilo pogrešna odluka iz ugla svih Evropljana“, smatra Nik Vitni. „Otišli smo tamo bez prave želje da uradimo nešto u korist Avganistana, bez uverenja da to ima ikakve veze sa bezbednošću Evrope. Javnost sa pravom u to nije bila ubeđena. Pogonsko gorivo na kojem su Evropljani krenuli u Avganistan bili su jedino odnosi sa Vašingtonom“, kaže bivši britanski diplomata. „Zabijamo glavu u pesak, ‘Arapsko proleće nije prošlo kako treba, tu se ništa ne može uraditi pa hajde onda da se držimo na distanci.' Takav stav je očajno kratkovid, pogotovo za naš kontinent koji bi trebalo da zanimaju ljudska prava, demokratija, ratni zločini“, dodaje Vitni.

Za razliku od Sjedinjenih Država, zemlje Evrope imaju javnost koja je u pravilu skeptična prema svakoj međunarodnoj intervenciji. Građani vide mlade i zdrave vojnike Bundesvera kako odlaze nekuda, a vraćaju se u kovčezima prekrivenim zastavom. „Vodeći političari moraju da stave bezbednosnu i odbrambenu politiku na dnevni red. Moraju da objasne građanima o čemu se radi više nego ikada ranije“, smatra Hajdenkamp. „Ako javnost bude razumela da intervencija u stranim zemljama nije isključivo vojni zadatak, da se o tome brine cela vlada, onda će se prepoznati i neophodnost intervencije“, dodaje on.

Autori: Ben Knajt / rb / nr
Odg. urednik: Ivan Đerković