Endijeva banana

Razvučen, a energičan ritam, očajnički a ležeran glas Lua Rida. Saopštava nam da se oseća više mrtvim nego živim, bolesno i prljavo. Sa 26 dolara u ruci čeka svog čoveka. Stvar se zove I'm Waiting for the Man. Decenijama kasnije svrstali su je među stotinu najboljih rok stvari otkako je rokenrol nastao u američkom „kotlu za pretapanje“.

U Plišanom podzemlju

Zavisnik u Harlemu čeka „svog čoveka“ – dilera koji će mu prodati heroin. Lu Rid će kasnije reći da je u tekstu pesme sve tačno, osim cene heroina – 26 dolara.

Na albumu koji sam prvi put držao u rukama u Tuzli krajem osamdesetih pisalo je The Velvet Underground & Nico. Nasred bele površine šepurila se banana. A desno, ispod nje potpisao se izvesni Andy Worhol.

Snimak je, dakle, putovao nešto više od jedne decenije iz Njujorka, da bi se zadesio u rukama radoznalog tuzlanskog gimnazijalca. Naučio sam da izgovaram sva ta čudna imena – Velvet andergraund – Plišano podzemlje.

Ime je bend dobio po istoimenoj knjizi koja je tematizovala sado-mazohističke seksualne sklonosti američke srednje klase. Zvuk koji je bio različit od svega što sam do tada čuo.

Pitao sam se ko je Niko – sve dok nisam saznao da je ona bila nemačka pevačica koja je manje-više nametnuta bendu. Kasnije mi se svidela i verzija Dejvida Bovija, koji je bio fan ove stvari od prvog trenutka.

A Endi Vorhol? Producent, režiser, ekscentrični umetnik i te 1967. kada se album pojavio – centralna figura likovnog umetničkog pravca zvanog pop-art. Dobio je nadimak „papa popa“.

On je omotom koji sam kao mlad čovek sa čuđenjem posmatrao stvorio jedno od najpoznatijih likovnih rešenja za albume u istoriji muzičke industrije, mada je potpisao i niz drugih – od Prokofjeva do Rolingstonsa.  Na neki način je Endi Vorhol stvorio i Velvet andergraund. Ali je sasvim izvesno da je – stvorio sam sebe.

Istražujemo li korene Vorholove porodice doći ćemo do podatka da i otac i majka potiču iz rusinskog sela u današnjoj Slovačkoj. Majka Julija Zabacki udala se za oca Andreja Varhola, oboje potiču iz seljačko-radničke klase.

Početkom dvadesetih godina prošlog veka oni se iseljavaju u Sjedinjene Američke Dežave. Logično odredište bio im je Pitsburg, centar rusinske grkokatoličke zajednice u Americi. Imali su tri sina od kojih se najmlađi zvao Endru.

Otac Andrej je amerikanizovao porodično prezime, bio je radnik na gradilištima. Njegov najmlađi sin – već su ga prozvali Endi – rođen je krajem dvadesetih godina.

U različitim matičnim knjigama postoje različiti podaci o godini rođenja. Tako da se za Endija Vorhola može sa izvesnošću reći jedino da je rođen između 1928. i 1931. Najčešće se pominje datum 6. Avgust 1928. To bi značilo da bi ovog avgusta Vorhol napunio devedeset i petu.

Doseljeničko dete iz Pitsburga       

U trećem razredu Endi oboleva od horneje – bolest se manifestuje u nenamernom trzanju glavom i nehotičnim pokretima udovima – otud potiče i njeno starogrčko ime, u čijem korenu je igra, ples. Još Platon spominje „ples ludaka“ kao bolest.

Endiju je to donelo i promene na koži – izrazita bela boja kože i kose ga je u očima okoline dovodila u vezu sa albinizmom. Iz tog perioda potiču hipohondrija i strah od lekara. Pošto je u detinjstvu dosta vremena proveo u bolesničkoj postelji bio je izuzetno vezan za majku. Crtao je i lepio sličice filmskih zvezda oko kreveta.

Bolešljivi dečak je kasnije postao talentovani student grafičkog dizajna u Pitsburgu. Endi Vorhol se 1949. seli u Njujork. Radi u fabrici obuće, prodaje povrće na ulici i čeka svoju priliku.

Vrlo brzo postaje ilustrator u reklamnoj branši i jedan od najtraženijih industrijskih grafičara na Menhetnu. Njegov neobavezni način crtanja cipela doveo je do prve izložbe. Ovaj proboj u dizajnerskoj branši postao je temelj njegovog slikarskog uspeha šezdesetih.

Vorhol je dobro zarađivao, ali nije bio zadovoljan reakcijom na svoje slikarske pokušaje. Počeo je da slika junake trivijalne kulture – od Popaja do holivudskih glumaca. Sličnim putem su već pošli Roj Liktenstajn i Robert Raušenberg.

U prvo vreme nije bilo mesta i za njega. Međutim, naslovima poput „Trideset je bolje od jedne“ koji se odnosi na oslikavanje trideset razglednica Mona Lize na jedno platno – Vorhol provocira i pleni. Njegova apologetika konzumerističke ikonosfere je pomalo iskošena, ali deluje.

Vorholova Fabrika

Prva velika samostalna izložba u Los Anđelesu je pokazala da malo ko razume Vorhola. Prijatelji mu savetuju da slika ono što voli. On to sprovodi radikalno – slika 32 konzerve supe kompanije Kempbel, po jednu sliku za svaku vrstu supe koju voli.

Samo četiri kupca ponudila su po 100 dolara za pojedinačnu sliku. Jedan od njih je bio Denis Hoper, docnije režiser kultnog filma „Goli u sedlu“. Galerista Irving Blum otkupio je celu seriju. Vorhol je tražio 1.000 dolara, a galerista je dao 100.000.

To je bila, kao što se pokazalo, dobra investicija. Njujorški Muzej moderne umetnosti je tu Vorholovu seriju slika devedesetih platio 15 miliona dolara.

Vorhol početkom šezdesetih izbija u sam vrh američke i svetske umetničke scene. Svejedno šta bira – konzervu sa supom, lice holivudske zvezde ili – kao u seriji slika „Smrt i katastrofa“, električnu stolicu ili slupani auto – on manipulativnim načinom vizuelizacije Americi pokazuje njenu ušećerenu stranu. 

Vorhol u Njujorku osniva svoju radionicu „The Factory“. To mesto je bilo atelje, manufaktura, filmski studio i koncertna bina.

Počeo je da se bavi sitotiskom – štampom na tkanini. Radi slike u serijama, potpuno suspendujući jedinstvenost originala. Da bi radio brže, okuplja niz saradnika. Rekao je jednom da želi da bude mašina. Ove revolucionarne teze su ga učinile kontroverznim, ali i popularnim.

Danas svako dete na planeti na ekranu mobilnog telefona pre ili kasnije susretne ikonične stilizacije ikona američke i planetarne pop kulture koje je stvorio Endi Vorhol: Merilin, Elvis Prisli.

Atentat

Oko Vorhola, za kojeg tvrde da je bio povučeni posmatrač, šezdesetih se napravio boemski vrtlog. Slavna imena iz sveta filma, književnosti, muzike, dolaze na njegove žurke. On je otvoreni homoseksualac.

I sam postaje modna ikona, snima u toj deceniji šezdesetak eksperimentalnih filmova. Opsesivno tonski dokumentuje razgovore, od toga pravi knjige.

U njegovom okruženju je i jedna saradnica koja mu nudi scenarij. Juna 1968. radikalna feministkinja, književnica Valeri Solanas došla je po svoj scenario koji se u kreativnom haosu Vorholove radionice izgubio. Pucala je iz revolvera koji je ponela u papirnoj kesi. Tri puta je pogodila Vorhola, dva puta u stomak, jednom u vrat.

Kada su je uhapsili rekla je da je Vorhol imao preveliku kontrolu nad njenim životom. Vorhola su operisali pet sati. Izvukao se za dlaku, ali su posledice ostale do kraja života. Nosio je specijalni korset koji mu je fiksirao abdomen. Valeri je posle trogodišnje robije za mentalno bolesne kažnjenike život provela uglavnom kao beskućnica. Umrla je u San Francisku 1988.

Sedamdesete su za Vorhola protekle mirnije, osamdesete su donele čitav talas mladih umetnika koji su se pozivali na njega.

Mada je najpoznatiji po svojim popartovskim serijama slika, malo ko zna da je na žurkama i koncertima koje je priređivao među prvima ponovo primenio disko-kugle, pronalazak žurki u Berlinu dvadesetih godina prošlog veka. Voleo je tehničke inovacije i sve što život prekriva glamuroznim svetlom. 

Čak je dozvolio i jednom od najpoznatijih svetskih fotografa, Ričardu Avedonu, da fotografiše njegove prostrelne rane, pretvarajući ličnu patnju u javnu senzaciju. Treba li napomenuti da su i njegovi radovi koje je slučajno oštetio metak, postigli još bolju cenu?

Pošto je njegov fensi studio bio nepovratno izgubljen za okupljanje, sve češće ga viđaju u diskoteci Studio 54, u kojem je na kokainskim žurkama sretao sumnjive tipove iz privatnog okruženja persijskog šaha i filipinskog diktatora Markosa.

Osamdesete su se za Vorhola završile 22. februara 1987. kada je umro od posledica jedne bezazlene operacije. Sahranjen je u Pitsburgu, među 2.000 ljudi na sahrani bilo je mnogo poznatih lica.

Trag koji je ostavio u umetnosti 20. veka, kao i prostor koji je prokrčio za postmoderniste koji će doći posle njegove smrti, čine ga jednim od najznačajnijih umetnika jedne uzbudljive epohe. 

Ironični svetac?

Vorhol je svesno rušio granice između komercijalne estetske delatnosti u dizajnu i medijima i elitne vizuelne umetnosti. Zastupao je koncept umetnosti kao biznisa.

Na prvi pogled, njegov pop-art nema ideologije. Ali neki kritičari problem vide upravo u tom odsustvu ružne stvarnosti – Amerika je bila opterećena rasnim problemom, rat u Vijetnamu je poprimao varvarske razmere, hladnoratovsko zveckanje atomskim bombama je teralo strah u kosti čovečanstvu – a Vorhol je slikao junake stripa, filmske zvezde, pravio je žurke za slavne i bogate.

Dok su jedni posmatrali Vorholovo delo kao glorifikaciju kulturne industrije, drugi, naročito postmodernisti, slavili su ga kao čoveka koji je afirmisao američku kulturu konzuma i izbrisao granice između autonomne i trivijalne umetnosti.

Treća pozicija koju su zastupali kritičari skloni supkulturnim i kontrakulturnim fenomenima, vidi u Vorholu ironičnu denuncijaciju američkog konzumerizma.

Umetnik kao poslovni čovek svakako je koncept koji je Vorhol dosledno primenjivao. Porteretisao je svakog ko može da izdvoji 25.000 dolara za to. 

Tržišna aura

Današnje tržište umetničkih artefakata slavi pokojnog „papu popa“. Dok je njegova slika sa motivom zelenog automobila koji gori 2007. na aukciji dostigla 71,7 miliona dolara, srebrna verzija te slike je već 2013. prodata nepoznatom kupcu za 105 miliona dolara.

Serije „Trostruki Elvis“ i „Četiri Marlona“ je jedan zapadnonemački moćni kazino ponudio na prodaju u Njujorku godinu dana kasnije. Slike su kupljene za 151,5 miliona dolara.

Ali sve je zasenila „Ustreljena narandžasta Merilin“ – slika iz serije portreta Merilin Monro iz 1964. Akciona umetnica Doroti Podber je pred Vorholom 1964. pucala na završene slike i prostrelila ih. Time im je dodatno porasla cena. Prvi vlasnik, Leon Kraushar, kupio je sliku od Vorholovog galeriste za 1.800 dolara. Godine 2014. slika je privatno prodata za 240 miliona dolara.

Od Vorhola se nije odbranila ni komunistička Kina. Godine 2013. je u Šangaju otvorena retrospektivna izložba Endija Vorhola, ali na zahtev kineskog rukovodstva, nije prikazan portret kineskog vođe revolucije Mao Cedunga – da ne bi bio prepoznat kao američka pop-ikona između konzerve za supu i holivudske glumice koja se ubila.

Plastični Vorhol i kapitalistički realizam

Još 1928. je francuski pesnik Pol Valeri u jednom eseju razmišljao o „Promeni umetnosti kroz uticaj tehnologije“. Nemačko-jevrejski filozof Valter Benjamin je, inspirisan između ostalog i Valerijem, nešto kasnije napisao svoj čuveni esej: „Umetničko delo u veku svoje tehničke reprodukcije“.

Da li je Vorhol bio puno ostvarenje umetničkog košmara na koji je upozoravao i Benjamin – ostvarenje umetnosti kao „masovne prevare“? Da li je to ukupno delo, ostavši bez aure, izgubilo svoju kultnu, a zadobilo samo izložbenu vrednost?

Možda je nemački umetnik Gerhard Rihter bio u pravu kada je kao mlad socrealistički slikar napustio DDR i prešao u Zapadnu Nemačku, pa je u Diseldorfu 1963. umetnost koju je zatekao i za koju se potom zalagao nazvao „kapitalistički realizam“. 

Rihter je skoro Vorholova generacija, ali je još živ. Njegova tadašnja promena dresa se isplatila – njegovi radovi su u ovom veku među najskupljim na svetskom tržištu.

Vorhol je očito prepoznavao glavne estetske tokove epohe i često plivao prvi. Poznate su njegove izjave kao ona da će svako imati svojih 15 minuta svetske slave.

Meni proročki zvuči njegova druga izjava: „Volim Los Anđeles. Volim Holivud. Tako su lepi. Sve je plastično, ali ja volim plastiku. Želim da budem plastičan.“ U digitalnom univerzumu naši avatari zaista postaju lepi i plastični. A mi se trudimo da ličimo na njih. Ovaj vek bi bio Vorholovo prirodno stanište.

Endi Vorhol je – uprkos slici ekscentričnog gej boema koju je sam negovao – zapravo bio introvertiran i duboko religiozan čovek. Istočni obred grkokatoličke rusinske crkve i vizuelni jezik ikona ostavili su još u detinjstvu trag i u njegovom odnosu prema bojama i umetničkim ritualima. U profanom svetu on je sakralizovao trivijalne artefakte svakodnevice. 

Što se mene tiče, dovoljno je to što je u svom ateljeu dopustio Lu Ridu i ekipi da svira i što im je bio producent na prvom albumu. A svetu je poklonio bananu sa omota ploče.

Jer i sada, u vrelo leto 2023. kada u YouTube ukucam I’m Waiting for the Man, a mrak se gusne iznad južne Srbije, mene zvuk Velvet andergraunda odvede u njujoršku šestu deceniju prošlog veka. Voleo bih da sam bio tamo, da popričam sa Endijem dok momci sviraju.

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.