Dvostruki aršini Evropske unije

U Evropi postoje različite vrste pravila: ona koja moraju da se poštuju, ali i ona koja ne moraju. A možda bi tu rečenicu trebalo preokrenuti: u Evropskoj uniji postoje dve vrste članica – velike i male. Za njih i pravila važe na različite načine.

Zbog toga što je to tako, Francuska je sada ponovo dobila odlaganje od još dve godine da obuzda svoj hronični državni deficit. Pariz je uspeo da se pridržava granice koja predviđa da rashodi mogu da budu veći od prihoda tri odsto samo tokom 2006. i 2007. Otada Francuska redovno troši više nego što bi smela.

Sada je Evropska komisija odlučila da francuska vlada mora da do aprila predstavi ambiciozni plan reformi. U suprotnom bi ta zemlja mogla da plati milijarde evra kazne Briselu. Ali to je već peti put da se tako preti Parizu i sada više niko ni ne veruje da je ta pretnja zaista ozbiljna.

Strpljenje prema Francuskoj sa gorkim ukusom u ustima

Sve to odmah izaziva čitav niz negativnih misli. Prvo, trenutak u kojem je takva odluka doneta je – mizeran: propala Grčka je ovih dana bila izložena neviđenom pritisku da se pridržava reformi koje joj propisuje Brisel – inače će joj biti prekinut dotok novca. Uz to se iz evrozone neprestano orilo: pravila moraju da se poštuju!

Naravno da prezadužena Grčka, koja živi priključena na finansijsku infuziju Evrope i koja ima neefikasnu državnu upravu i u velikoj meri neodgovorne političare, ne može da se poredi sa Francuskom. Ali i Pariz je previše godina stvarao previše dugova. To samo po sebi još nije katastrofa, ali to je kršenje evropskih pravila, a Evropska komisija to gotovo prećutno trpi. To ostavlja gorak okus u ustima.

Tu ne pomaže ni činjenica da je trenutni evropski komesar za privredu i finansije Francuz. Pjer Moskovici od početka se zalagao za politiku u Evropi koja će biti više orijentisana na privredni rast, a pod parolom: „treba više ulagati nego štedeti“. On sada i delima sledi te reči.

Junker želi drugačiju politiku

Pri tom ima podršku od šefa. Predsednik Evropske komisije Žan-Klod Junker smatra da velike metropole nerado primaju savete iz Brisela. To jeste doduše točno, ali takva politika ne vodi nikuda. Evropska unija se bazira na načelu da velike i male države imaju ista prava i iste obaveze – i o tome nema šta da se raspravlja. Toga bi Junker tek trebalo da se seti da bi sa Parizom malo ozbiljnije porazgovarao. Ali to mu ne pada na pamet između ostalog i zato što on i lično smatra da je trenutna privredna i finansijska politika EU u stvari – pogrešna.

Luksemburžanin želi da troši više novca kako bi konjunkturnu slabost u EU slomio sa više investicija. Time se on suprotstavlja mišljenju Angele Merkel. Junker je i svojim neuspelim pokušajem posredovanja u sporu oko Grčke pokazao da on zapravo vozi po drugom koloseku. Njegova odluka za Francusku predstavlja svojevrsnu objavu rata nemačkoj vladi.

Ekonomisti u Evropskoj uniji podeljeni su u dva tabora: jedni smatraju da se mora nastaviti sa dosadašnjom politikom štednje i reformi kako bi se obuzdali nacionalni državni budžeti i zagarantovala stabilnost evra. Drugi tabor zahteva više javnih investicija kako bi zemlje praktično „prerasle“ svoje dugove.

Bez obzira na to šta je od toga ispravno, treba podsetiti: u Evropskoj uniji još uvek važe restriktivna pravila za stabilnost zajedničke valute. Ona mogu da se menjaju, ako se za to pokaže politička volja. Ali jednostavno ignorisati ta pravila samo zato što je „grešnik“ neka velika zemlja – to je greška i to smrdi na nepravdu.

Poslednja šansa za Francusku

I, na kraju, Francuska: Grande Nation je, izgleda, na užasavajući način otporna na baš sve pokušaje reformi – i to nezavisno od tamošnjih političkih stranaka, pokreta ili grupa. Od Sarkozija, do Olanda objašnjenja i opravdanja zvuče kao da su iz iste knjige: „Naš privredni rast je slab i ne smemo da ga ugušimo. Potrebno nam je više vremena za reforme...“

Nakon toga se jednostavno – ne događa ništa. Konzervativci u Jelisejskoj palati morali su da kapituliraju pred besom naroda kada su pokušali da bar malo „potkrešu“ rasipništvo socijalne države i fleksibilnije odrede pravila na tržištu rada. A Fransoa Olanda su zamalo oborili njegovi sopstveni levičari samo kada je najavio sićušne reforme. Sporni Zakon, svojevrsni Lex Macron (nazvan po francuskom ministru privrede Emanuelu Makronu, op.pr), trebalo je samo da bude početak obračuna sa okoštalim pravilima i moći interesnih grupa u francuskom javnom životu.

Francuska guši samu sebe u pravoj prašumi pravila, ali i ideoloških rovovskih borbi, u kojima se čini da je bilo kakav razuman kompromis nemoguć. Zapravo, većina građana Francuske želi promene i njihovo nezadovoljstvo mnoge vodi u ruke desničarskih populista Marin Lepen. Fransoa Oland ima još samo jednu šansu: da zaista kreira plan reformi kakav traži Evropska unija i da ga onda, uz sve trikove, progura kroz parlament u Parizu. To će biti odlučujući ispit i za njegovo predsedavanje, i za smer kojim će Evropa ići.