Dvostruki život Petera Grubea

Svoju prvu uniformu s kukastim krstom Klaus Folkman obukao je sa 17 godina. Kao i mnogi njegovi vršnjaci, primljen je u Hitlerjugend, a sa 19 godina postao je član nacističke stranke NSDAP. Bio je ambiciozan, studirao je pravo u Tibingenu, Minhenu i Berlinu.

Daleko na istoku, u gradu Kolomija (tada u Poljskoj, a danas u Ukrajini) odrastala je Jevrejka Ruta Vermut. I ona je sanjala o uniformi. Jedva je čekala da upiše gimnaziju. Divila se učenicama s njihovim suknjama i bluzama s kragnom. Ali Ruta nikada neće dobiti uniformu i završiti školu koju je pohađala. Nikada više neće provoditi praznike sa svojim ocem.

-pročitajte još: Zločin bez kazne: nacisti u Poljskoj

Nakon početka Drugog svetskog rata pre tačno 82 godine, 1. septembra 1939, počela je i karijera Klausa Folkmana. On je bio lični referent državnog sekretara Jozefa Bilera u okupiranoj Poljskoj, zamenik okružnog načelnika u opštini Rađin Podlaski, načelnik u u gradiću Krasnistav, a potom i u gradu Kolomija. Zadatak mu je bio da organizuje nemačku upravu. A s njom je došao teror.

Tako su se u Kolomiji ukrstili putevi Klausa Folkmana, Rute Vermut i više hiljada Jevreja. Okružni načelnik uveo je zabrane. Na dugačkom spisku stajalo je sve ono što Jevreji više ne smeju da rade. Pozvani su da predaju nakit, zlato i krzno. Ko je odbio, bio je ubijen.

Zavladala je glad. Lekar Jevrejin Marseli Najder u svom dnevniku je zapisao: „Već dugo nema hleba, ponekad samo paradajz, malo brašna, nešto krumpira…“

Zabrane i teror

Načelnik Folkman izdao je naredbu da Jevreji moraju na nadlaktici da nose traku s Davidovom zvezdom. Na plakatima po gradu savetovalo se da se Jevreji izbegavaju zato što navodno šire tifus. A onda je načelnik potpisao dokument koji je za većinu Jevreja u gradu značio početak kraja: formiran je geto.

Ruta Vermut se seća bodljikave žice na ogradi. I Marseli Najder je morao u geto. U svoj dnevnik zapisuje da tamo više nije bilo čak ni korova, jer su ljudi od toga kuvali supe. Više puta dnevno ulicama je prolazila konjska zaprega i sakupljala leševe.

Nemci koji su dolazili u geto, ubijali su bolesne i stare. Druge su vozovima prebacivali u logor. Trebalo je da i Ruta Vermut bude među njima. Ali, imala je sreću. Uspela je da iskoči iz vagona. Nedugo zatim ipak je otkrivena i odvedena na prisilni rad. Tamo je dočekala kraj rata. Svi članovi njene porodice tada su već bili mrtvi.

I Marseli Najder je preživeo. Njega je jedan Poljak mesecima krio pod zemljom, u potpunoj tami.

Dok je Klaus Folkman bio na vlasti, u Kolomiji su ubijeni skoro svi Jevreji. On je s tog položaja otišao sredinom 1942, ali istrebljivanje je nastavljeno. Početkom 1943. geto je rasformiran.

Folkman je posle toga jedno kratko vreme proveo u sastavu nemačke vojske Vermaht, a zatim kao okružni načelnik u gradu Loviču. I tamo je svoj posao brižljivo obavljao: na hiljade Poljaka poslao je na prisilni rad.

Novi život Klausa Folkmana

Neposredno nakon rata Klaus Folkman se pojavljuje u Zapadnoj Nemačkoj kao talentovani novinar. Sada se zvao Peter Grube i zalagao se za demokratiju i ljudska prava. Radio je za najveće nemačke novine: „Frankfurter algemajne cajtung“, „Velt“ i „Cajt“. Godine 1963. prelazi u „Štern“, tada najveći nedeljnik u Zapadnoj Nemačkoj. Niko nije znao da se u tom trenutku protiv njega vodi istraga zbog nacističkih zločina.

U „Šternu“ je Folkman bio blizak levo orijentisanim autorima koji su se nemilosrdno obračunavali s vremenom nacizma. „Hvala Bogu što sam tada bio samo mali kaplar“, rekao je Grube.

Sredinom osamdesetih godina prošlog veka napušta „Štern“ i počinje da snima dokumentarne filmove i radijske emisije, piše reportaže i knjige, većinom o zemljama tzv „Trećeg sveta“. Proputovao je više od 80 zemalja, pisao o smrti od gladi i bolestima. I ne samo to: sakupljao je i novac, organizovao humanitarne priredbe, recimo za decu iz Bjafre ili slepe ljude u Indiji. Bio je član Upravnog odbora organizacije za zaštitu ljudskih prava Društvo za ugrožene narode i osnivač lokalnog „Lajon kluba“ u Litjenzeu kod Hamburga.

Raskrinkavanje

Grube je voleo da priča, samo nikada nije pričao o svojoj prošlosti, priseća se njegova bivša prijateljica Zigrid Vile. Komšije i kolege sećali su se zato samo humanitarnih akcija i, da nije bilo Filipa Mausharta, za njih bi Grube ostao zagovornik slabih i ugroženih.

Maushart je od jednog kolege iz DDR-a saznao za Grubeovu prošlosti. Osam godina je taj reporter berlinskog „Tagescajtunga“ radio na toj temi – proučavao dokumenta, tražio svedoke i neprestano oklevao da sve to objavi. „Ne bih to ni uradio da mi je Grube rekao da je iskreni demokrata zato što je nekada i sam bio nacista“, priča Maushardt. Ali to od njega nije čuo ni kada ga je posetio. Umesto toga, Grube mu je rekao da je promenio ime zbog književne karijere. „Nikada nisam krio da se zovem Folkman“, naglasio je. I zaista, u telefonskom imeniku, kao i u nekim od njegovih knjiga, stoji ime Klaus Folkman – promenio je samo prvo slovo imena – umesto Claus, pisalo je Klaus.

Maushart je, nakon dugogodišnje istrage, bio uveren da je Folkman imao ključnu ulogu u istrebljenju Jevreja. Tako je Grube raskrinkan.

„Sasvim normalna nemačka priča“

„Kukavica koja je beskrajno lagala“, kaže o svom ocu, Petera Grubeu, njegova ćerka koja želi da ostane anonimna. Očeve priče preispitivala je u razgovorima s članovima porodice, istoričarima i u izraelskom memorijalnom centru Jad Vašem. Putovala je u Poljsku i Ukrajinu. I potom – prekinula kontakt s ocem.

A Grube? Kada ga pitaju o prošlosti, on menja temu. Ili se naljuti. To je privatna stvar, kaže. On opovrgava optužbe, čak tvrdi da je spasavao Jevreje. Ali, istraga koja je pokrenuta protiv njega 1963, to nije potvrdila. U dokumentima piše da je on, kao okružni načelnik, bio „najvažniji čovek civilne uprave koji je naređivao sve mere protiv Jevreja – prisilno oduzimanje imovine, formiranje geta, registracija… Time je u velikoj mjeri pomagao akcijama specijalne policije.

Osumnjičen je i da je lično ubio dvoje Jevreja, a da je još 30 na njegov podsticaj uhapsio Gestapo i kasnije streljao.

Folkman iliti Grube se na saslušanjima gotovo ničega nije sećao, ali priznao je da je znao za ubistva Jevreja. Nakon šest godina, 1969, postupak protiv njega je obustavljen. Nije uspeo ni pokušaj ponovnog pokretanja postupka sredinom devedesetih.

Peter Grube je sebe smatrao rehabilitovanim. I do smrti 2002. govorio je da je njegov život „jedna sasvim normalna nemačka priča“.

Ovaj tekst je skraćena verzija reportaže iz serije „Zločin bez kazne“ iz 2019. godine, zajedničkom projektu redakcije DW na poljskom i poljskih internet-portala „Interia“ i „Wirtualna Polska“.

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu