Dugmetara vredna para

Moji heroji sedamdesetih nisu razvlačili harmoniku. Oni su prstima lupkali po žicama gitare, istiskujući vratolomni solo, i pritom najčešće tonove proživljavali grimasama na licu.

Pet komada nije dovoljno

Ipak, čovek često ne može da bira svoju priču. Kao samouki gimnazijski gitarista sa jedva naučenih desetak prstohvata i polovnom električnom gitarom, stajao sam u rano leto 1979. pored harmonikaša u predgrađu dremljive bosanske kasabe.

Harmonikašev gitarista je otkazao, njegov rođak, a moj drug, setio se da tu ima neki momak koji nešto drnda na gitari. Nisam umeo da ga odbijem kada mi je došao na vrata. Znao sam da se ovakve improvizacije loše završavaju.

Setio sam se nedeljnog jutra kada su mi drugovi došli pod prozor i dozvali me vikom. Pionirski pogon lokalnog fudbalskog kluba se registrovao za takmičenje, ali su u klubu zaboravili da je počela prva sezona. Protivnički pionirski tim i sudija su došli, pa su uzrujani domaćini od vrata do vrata kupili pionirske dobrovoljce. Nedostajao im je golman. Stao sam na gol i primio pet komada.

A, care, A!

Sa gitarom u ruci pred prnjavorskom džamijom osećao sam se kao tada, između stativa.

Drukčije sam zamišljao svoj prvi javni nastup. U publici devojke sa hipijevski raspuštenim kosama u italijanskom džinsu. Ja prašim tvrdi rok špikovan psihodeličnim soliranjima.

Dočekali su me gumeni opanci i dimije. Harmonikaš mi je pred igranku objasnio sve  za pet minuta. On kaže akord, ja promenim akord. I sve tako. Ritam je najčešće „dvojka“. „Ništa ne misliš – samo n-ca, n-ca“, tešio me. Onda je uključio mikrofon zalepljen uz harmoniku i otpočeo da cepa kolo za kolom. Povremeno bi mi govorio: „Sada A!“ „B pa F“.

Stotinak lokalaca okupljenih na proširenju makadamskog puta kod džamije đipali su u kolu. Nije prošlo puno, a kibiceri i seoski đilkoši počeše da dobacuju: „Sada A, Dragane!“ „Sada B“. Mikrofon je, očito, dobro hvatao i harmonikaševe usmene instrukcije.

Pjacola i Bah

Vratio sam se kući zamišljen. Na gramofon sam stavio ploču – nešto od tvrdog roka, da mi vrati nadu. Morao sam da prihvatim činjenicu da je harmonika u narodnim masama daleko prestižniji instrument od gitare, pošto služi opštenarodnoj zabavi.

Skoro da sam verovao da je taj instrument stvoren i napravljen isključivo zbog ovih prostodušnih veseljaka. Meni je njegov zvuk dugo ostao znak upozorenja da izbegnem lokal ili žurku odakle je dopirao.

To se promenilo kada sam čuo šta harmonika zaista može. Slušao sam najpre Astora Pjacolu kako od argentinskog tanga stvara čudo na – bandoneonu, harmonici sa 130 tonova. Potom sam slušao klince na ulicama nemačkih gradova kako sviraju Baha na harmonikama koje su bile veće od njih. Nije harmonika stvorena samo za balkansko-orijentalnu muziku. Ali su je ljudi ovde prigrlili kao da je njihova već vekovima.

No, gde je počela priča o harmonici?

Jermenski poklon Beču

Beč s početka 19. veka, prestonica Habsburške monarhije, privlači ljude sa svih strana carstva. Jedan od onih koji su došli u grad jeste i Kiril Demijan. Već ga njegovo ime povezuje sa ćiriličnim istokom. Jermenskog je porekla, iz grada koji od početka 17. veka važi kao središte Jermena u Transilvaniji ili Erdelju: Rumuni su grad zvali Gerla, Mađari Samošujvar, na grčkom je to bio Armenopolis, Nemci su ga prozvali Nojšlos.

Demijan ume da pravi klavire, a to je umeće u Beču na ceni. Godine 1805. on je zatražio licencu za pravljenje klavira koja se tada zvala „privileg“. Tu privilegiju je dobio 1810. On živi i radi u najčuvenijoj bečkoj ulici Mariahilferštrase na broju 43. Uživa glas majstora koji pravi odlične pijanine.

Ali on misli dalekosežnije. Kućni ili koncertni klaviri su statični. Postavio je sebi pitanje kako da napravi instrument koji bi bio dovoljno mobilan da muzičar sa njim može da ode među ljude i kada oni nemaju volje ili vremena da se okupe na mestima gde čami neki klavir?

Skoro dva veka kasnije učitavam u ono vreme zagonetku koji je jermenski majstor mogao postaviti samom sebi: Kakvo bi se dete rodilo kada bi se venčali klavir i gajde?

Odgovor je zabeležen u knjizi koja je izašla u Beču 1830. pod naslovom „Sistematsko predstavljanje najnovijeg napretka u zanatstvu i manufakturi i njihovo današnje stanje“. Tu čitamo da je Kiril Demijan, majstor za orgulje i klavire, zajedno sa sinovima Karlom i Gvidom, zaveden 23. maja 1829. kao pronalazač „metalne harmonike“ te je dobio „privilegiju“ na dve godine. U opisu se navodi da Demijan svoj izum naziva „Accordion“. „Na njemu se mogu svirati arije i marševi i sl.“, a to mogu raditi „čak i muzički diletanti“ i to „posle kraće vežbe“. 

Zidarski klavir ili stiskača

Oduševljenje priređivača pregleda najnovijih bečkih pronalazaka iz 1830. može se bolje razumeti ako se zna da su dirke postojale samo na levoj strani i da prva harmonika služila isključivo kao instrument za pratnju.

Harmonika prvo zavodi Beč, menja se, prilagođava se drugim podnebljima, osvaja svet. Oko 1856. dakle nepune četiri decenije posle konstruisanja prve harmonike, u carskom gradu postoji 120 registrovanih majstorskih radionica za proizvodnju harmonika. U nemačkom govornom području se instrument različito nazivao. U Nemačkoj je „akordeon“ luksuznija, raskošna harmonika, a „harmonika“ je laka i jeftinija verzija. U Beču je obrnuto. Harmonika je kraljica, a akordeon skromnija verzija.

Narod je oberučke prihvatio harmoniku dajući joj najrazličitija imena: ručni klavir, orgulje na razvlačenje,  svinjske orgulje, zavičajni vazdušni kompresor, stiskača, pa i zidarski klavir.

U više zemalja harmonika zadobija kultni status. Francuzi je sviraju na svoj, lepršav način, Italijani joj daju maritimnu boju. Rusi setu i dubinu. U Rusiji je 1937. održan i prvi celovečernji koncert sa kompozicijama za harmoniku. U Argentini se harmonika sreće sa erotikom – tango kao „vertikalni izraz jedne horizontalne želje“ nezamisliv je bez njenog zvuka.

Balkanizacija harmonike

Nisam imao predstavu o tome kako zvuči bečka harmonika. Podvriskujuće polke i jodlanje prialpskih naroda nisu bili moj omiljeni muzički pravac. Kada sam početkom novog milenijuma u staroj bečkoj kafani čuo bečke starogradske pesme u kojima su se harmonika i klarineti raskošno „natpevavali“, shvatio sam da sam na izvoru. Drugom prilikom sam u Beču na ulici čuo devojku koja na harmonici svira Štrausove valcere.

Ipak, retko gde se harmonika odomaćila kao na području južno od Alpa. Balkanizacija harmonike je proces koji je dugo trajao, ali je potpuno zaokružen drugom polovinom prošlog veka. Tada su svuda oko mene zdravi, rumeni harmonikaši razvlačili svoj instrument kao da rade švedsku gimnastiku. Narodnjački trijumfalni pohod je bio nezaustavljiv.

U mojoj bosanskoj varoši su u motelu Košuta, ni tri stotine metara od mog ulaza, subotom treštali narodnjaci. Tamo sam ponekad sedeo sa drugarima – nisam imao gde. Naslušao sam se loših harmonikaša, umornih bubnjara, bezvoljnih basista i jeftinih pevaljki. Ali sala je uvek bila krcata. Treš je u Jugoslaviji lakše pronalazio put do srca ljudi od bilo kakve sofisticirane muzike.

„Dugmetara“ je u italijanskim radionicama dobila specijalnu verziju za muziku s one strane Jadrana. Broj redova dugmadi ide od tri osnovna, do najviše šest. U narodnoj muzici, naročito u Srbiji, sve ispod šest se ne priznaje. 

Tanana predigra

Ono što je još tada popravilo moj utisak o harmonici jeste zvuk koji je proizveo Jovica Petković. Sevdah je harmonici dao dušu, a harmonika sevdahu moderni artizam. Ponekad bih, slušajući to što je slušala majka na radiju, proveo neko vreme uz „foršpil“ (na nemačkom „predigra“) – uvodni deo koji je ovaj harmonikaš rođen u Smederevu, a muzički ostvaren u Sarajevu, uveo u svoj žanr.

Jovica je na italijanskoj harmonici Dallape decenijama negovao najtananiji sevdalijski osećaj sveta. A on je u svojoj biti apsolutna negacija svakog mogućeg turbofolka. Mene je virtuoznost tog muzičara pomirila sa harmonikom.

Decenije koje su prošle od tog vremena donele su mi drukčiji pogled na muziku. Ona se deli jedino na dobru i lošu. A loše je mnogo više, u svim žanrovima. Mudrost se sastoji od toga da unapred ne odbacuješ ništa. Ovde, na evropskom jugoistoku kao i svugde u svetu, postoje ljudi koji bi te mogli ostaviti bez daha kada razvuku meh harmonike i prste spuste na dirke.

Oni svojim umećem poručuju čovečanstvu da je srećno jer harmonika upravo proslavlja svoj zvanični 192. rođendan. Kako bi svet izgledao bez nje? Bio bi manje radosno mesto, to je sigurno. A šta li bismo mi tek bez one harmonike, podržane starim obrednim instrumentom, drombuljama, na kraju najboljeg filma o nama – Ko to tamo peva.

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.