Dozvola za ubijanje

Sud u Bonu ne vidi osnovu za isplaćivanje dodatne odštete za napad u Kunduzu iz septembra 2009. godine. Na osnovu (netačnih) sugestija jednog informanta, Georg Klajn, komandant nemačkih snaga u ovoj avganistanskoj pokrajini, naredio je bombardovanje cisterni na putu, oko kojih je bilo više od sto civila. Svi su izginuli, a NATO se kasnije pravdao kako je mislio da su to Talibani. Po međunarodnom pravu, podseća sud, pojedinci ne mogu tužiti jednu državu (u ovom slučaju Nemačku) što je potpuno isto objašnjenje koje je dato nakon masakra u Varvarinu tokom bombardovanja SRJ 1999. godine, o čemu je Dojče vele već pisao. U slučaju Kunduza, sud je ocenio da je odluka nemačkog komandanta u datom trenutku bila opravdana. Nemačka je porodicama svih žrtava isplatila po 5.000 dolara. To se moglo podvesti pod „dobru volju“. I to će biti sve što će Nemačka platiti. Prve dve tužbe pred sudom u Bonu su odbačene – otac dvoje stradale dece tražio je 40.000 evra, a žena koja je u napadu ostala udovica sa šestoro dece tražila je 50.000. Veruje se da će na isti način biti odbačene tužbe još 77 porodica iz Kunduza, a možda će čak i troškovi suđenja pasti na teret Avganistanaca.

Naslov u listu Nojes dojčland sve govori: „Dozvola za ubijanje!“ Podseća se da je napad iz 2009. najsmrtonosnija pojedinačna akcija u koju je Nemačka bila uključena još od perioda nacizma. „Pred sudom su bili dokazi da su se čak i američki piloti, koji su na kraju bacili bombe, žestoko dvoumili na komandu nemačkog zapovednika. Ali ovde kao da se ta komanda ne stavlja pod sumnju.“ Dodaje se da je postojalo solomonsko rešenje – vansudsko poravnanje, na koje su Avganistanci bili spremni. Međutim, ni to ne odgovara moćnicima, smatra komentator lista: „Šta je život 140 avganistanskih civila u poređenju sa dozvolom za ubijanje koju ovako imaju budući nemački ratnici i njihovi nalogodavci? Ovde se radilo o starom sukobu pravde i državnog razloga. Ko se nadao da živi u zemlji u kojoj je ovo prvo važnije – sada mora da se probudi. Rat ostaje rat. Gde pričaju bombe, pravda ćuti.“

Nešto drugačiji komentar u Flensburger tageblatu, gde piše da je odluka suda razočaranje za porodice žrtava ali „blagoslov“ za buduće vojne misije. „U ratu, istina, važe međunarodno pravo i pravila vojnih misija. Ali zapravo se vojnici stalno kreću u sivoj zoni, pogotovo kada su u cajtnotu i u sekundama moraju da donesu odluku o životu i smrti. O tome bi mogli da razmisle svi koji iz udobnosti kauča proklinju Geogra Klajna kao ratnog zločinca. Njega je na komandu pokrenula briga o sopstvenim vojnicima.“ Na sličnoj liniji je i najčitanija novina Evrope, bulevarski Bild: „Kada komandant pokušava da zaštiti svoje vojnike, on ne krši svoju dužnost – naprotiv. To je poruka presude. Kunduz je bio katastrofa kakve se dešavaju u ratovima. Ali to nije bio zločin.“ Rajnpfalc piše da odluka suda deluje „hladnokrvno“, ali da sud u Bonu teško da je mogao više od ovog: „Možda bismo došli do srećnije odluke da se nemačko pravosuđe obuhvatno pozabavilo slučajem. Previše bi bilo očekivati da civilni Zemaljski sud u Bonu proceni da li je naredba jednog nemačkog komandanta zapravo povreda službenih ovlašćenja.“

„U magli rata kompas gube vojni komandanti, ali i pravosuđe“, kritikuje presudu Landescajtung. „Sud u Bonu je omanuo kada je trebalo da konačno rastera maglu dezinformacija koja okružuje ovaj slučaj. Da su sudije posmatrale međunarodno pravo fleksibilnije, teško da bi zapovednik Klajn mogao da ostane nedodirljiv. Pre nego što je komandovao napad, on nije do kraja proverio stanje na terenu. To je i moralna omaška. I to bi trebalo da motiviše Nemačku da isplati više od smešnih 5.000 dolara.“ Kelner štat-ancajger podseća da niko – pa ni podnosioci tužbi – nije tvrdio da je Klajn namerno komandovao ubistvo civila. „On se oslonio na jedan jedini izvor, jednog afganistanskog špijuna koji je tvrdio da su svi oko cisterni talibanski borci. Onda se ispostavilo da ovaj informant nije čak ni video kolonu. […] Klajn je stavio život lokalnih seljana na kocku, na kraju ih i žrtvovao – to bi pravosuđe u Nemačkoj trebalo da prizna. Makar kao znak da smo spremni da učimo na greškama.“ Badiše cajtung piše da upravo ovakve odluke dovode mnoge Avganistance u dilemu – jesu li zapadni vojnici spasioci ili okupatori? „Presuda iz Bona je so na ranu“, dodaje list.

Pripremio: Nemanja Rujević
Odgovorni urednik: Ivan Đerković