„Dobro je što imamo Handkea“
7. decembar 2012.Povodom 70. rođendana slavnog austrijskog pisca Petera Handkea nemačka štampa piše i ovo:
„Za mnoge je Peter Handke svršena stvar – jednom zauvek“, piše berlinski Tagescajtung, „Dovoljno im je da se pomenu Srbija i ruže koje je položio na grob Slobodana Miloševića. Čovek ni ne može da se udalji više od onoga što se u svetu morala i politike smatra istinitim i ispravnim, ili bar prihvatljivim. Ali, i pored toga je dobro što imamo Handkea. Da postoji neko ko ne može tak lako da se uklopi u sezonske diskurse, već insistira na svom poimanju stvari. Može biti da zaista nema smisla s njim diskutovati o Srbiji. Možda bi bilo izdašnije da se sa njim prošeta kroz šumu. Na periferiji Pariza, gde živi, on ionako svakog dana sakuplja utiske, doživljaje, osećanja u prirodi i civilizaciji.“
Čovek koji ide šumom je književni lik koji je 50-ih godina izmislio Ernst Jinger. „To je tip anarhiste koji bi se suprotstavio duhu vremena – kada i otpor sam ne bi bio jedna suviše politička, direktna kategorija, koju zapravo određuje baš ono protiv čega se buni. Koliko je dobrodušan, toliko je i tvrdoglav; koliko je otvoren prema svetu toliko i utonuo u sebe samog; koliko je samosvojan, toliko je i spreman na dijalog. Takav jedan hodač je i Peter Handke. Milije mu je da ide nekim svojim putem, a njegovim prezirom prema uobičajenom, prema onome što čini ukus mase, može se objasniti i gnev te mase koji stalno iznova navlači sebi na vrat.“
„Petera Handkea je teško podneti. U njegovom slučaju je to kvalitet. U svojoj koncentraciji na jednostavno, prirodno, tiho, mogao bi biti uzor za način egzistiranja koji nije orijentisan na konzum, već na originalno mišljenje. Njegove knjige su meditacije ili iz njih proizilaze. (…) Handke je jedan od malobrojnih pravih individualista koje imamo. (…) Na njemu možemo pročitati koliko je to naporno, koliko bezobzirnosti i upornosti je potrebno za tako nešto – i to u društvu u kome se individualizam svakodnevno slavi. Njegov senzibilitet proizvodi sopstvene senzacije. To je dovoljno“, piše komentator Tagescajtunga Jerg Magenau.
U magazinu Fokus čitamo: „Vrhunac uzbuđenja oko Handkeovih političkih stavova doživeli smo 2006, kada je na sahrani bivšeg jugoslovenskog diktatora Slobodana Miloševića držao govor. Posle žestokih debata, na kraju nije primio Hajneovu nagradu grada Diseldorfa. Hajneovu nagradu Berlina, ustanovljenu kao reakcija na te debate, primio je, a njen novčani iznos od 50.000 evra poklonio je jednoj srpskoj enklavi. Nikada nisam stao na nečiju stranu. Pripovedao sam ovu neispripovedanu zemlju. Ovde sam uvek odbacivao patos i nacionalizam, rekao je Handke u jednom intervjuu za časopis Di cajt.“
„Handke, koji je bio dvaput oženjen a nekoliko godina u vezi i sa nemačkom glumicom Katjom Flint, bio je i ostao slobodan duh koji se opire mišljenju mase. Nikada ga nije zanimao pravolinijski put, kako je jednom rekao: Umetnik je primeran čovek samo ako u njegovim delima može da se prepozna kako teče život. On mora da prođe kroz tri ili četiri, povremeno mučna, preobražaja.“
Pripremio: Saša Bojić
Odg. urednik: Ivan Đerković