Deset godina kasnije – rizika je mnogo
13. septembar 2018.
Propast američke investicione banke „Lehman Brothers“ pre deset godina bio je šok. Posledice se i danas osećaju. „Ta je uzdrmala je stubove finansijskog sistema Zapada“, kaže Aksel Veber, bivši predsednik Centralne nemačke banke i šef Upravnog odbora švajcarske banke UBS. Petnaestog septembra 2008. „Lehman Brothers“ proglasio je stečaj.
Kako je došlo do insolvencije?
„Lehman Brothers“ je, kao i mnoge druge banke, bila uzdrmana krizom na tržištu nekretnina. Desetog septembra, šef te banke Ričard Fuld objavio je gubitak u visini od 3,9 milijardi dolara za treći kvartal 2008. godine. To je pojačalo zabrinutost i sumnje oko nelikvidnosti banke. Poverenje je izgubljeno. Uprkos ubrzanih pregovora, kupac se nije mogao pronaći. Banci je tako preostao samo stečaj.
Da li je stečaj zaista došao neočekivano?
Neposredno pre toga, tadašnji šef komercijalne nemačke Dojčebanke Jozef Akermann izjavio da on stečaj ne može ni da zamisli. „Političari i svet finansija svesni su svoje odgovornosti“, rekao je on tada i dodao: „Kolaps takve sistemski-releventne banke povukao bi sa sobom talas bankrota i deprecijacija (obezvređivanje novca koje se ogleda kroz pad kupovne moći na domaćem ili pad vrednosti valute na deviznom tržištu) a time i gubitke koje bi zabeležile verovatno sve banke."
Međutim, politički pritisak da se nakon tri banke ne pristupi spasavanju i četvrte bio je ogroman – jer to je značilo nove pakete pomoći u milijardama. Bila je to greška, smatra Hans-Valter Peters, predsednik Saveza nemačkih banaka: „Stečaj jedne za sistem tako važne banke najpre donese finansijsku krizu i krizu poverenja, a potom tešku recesiju.“
Šta su bile direktne posljedice?
Usledio je kolaps finansijskih tržišta. Pošto se više nisu mogle osloniti na spasavanje državnim novcem, banke više nisu bile ni spremne da jedna drugoj kratkoročno pozajmljuju novac, kao što je u normalnim vremenima uobičajeno. Finansijsko tržište pretilo je da presuši i zato su centralne banke širom sveta počele da štampaju novac i upumpavaju ga u finansijska tržišta. SAD kao i šest najvećih zemalja EU su prvih meseci krize stavili na raspolaganje 800 milijardi evra pomoći finansijskoom sektoru.
Kako bi izbegli juriš građana na banke i dizanje ušteđevina, kancelarka Angela Merkel i tadašnji ministar finansija Per Štajnbrik građanima su dali garancije i rekli da su njihovi ulozi i ušteđevine sigurni. Ali to nije spriječilo privredni kolaps. Milioni ljudi širom sveta izgubili su posao. U Nemačkoj je spaseno 1,5 miliona radnih mesta uvođenjem skraćenog radnog vremena. Nemačka ekonomija je 2009. godine zabeležila pad od od pet odsto.
U kojem omeru je kriza pogodila ulagače i štediše?
Čak 50.000 ulagača kupilo je certifikate holandske banke – ćerke-banke „Lehman Brothers“. Taj novac bio je izgubljen iako su vrednosni papiri prodavani kao siguran ulog. Ali ti ulagači nisu bili jedine žrtve bankrota. Štediše i potrošači i dalje plaćaju račun: podstanari se i danas žale ubog previsokih kirija; na ušteđevine više nema kamata, pa štediše moraju još više da štede kako bi finansijski obezbedili svoje penzije.
„To su posledice, koji uveliko zalaze u socijalno-politički domen“, kaže Mihael Hajze, glavni ekonom osiguranja „Allianz“. A dalekosežne posledice nisu samo materijalne prirode. Nezadovoljstvo je poraslo i odrazilo se u rastućim izbornim uspesima populističkih partija i s tim povezanoj tendenciji izolacije finansijskih tržišta .
Da li su banke sada sigurnije?
Delom jesu. „Američka vlada je tokom krize rekapitalizovala banke i one su ponovo u odličnom stanju“, tvrdi Kristof Šalast, profesor Frankfurtske škole za finansije i menadžment. Poreski platiša u Evropi nem bi više smeo da bude talac banki u slučaju kriza koje pogađaju ceo sistem. „Postojale su različite strategije koje su dovele do srozavanja banaka u Nemačkoj.“
Pa ipak, u Evropi je stvoren jedinstven sistem nadzora banaka. Mnogo toga sada je regulisano – i više nego što treba, kritikuju bankari. „Vodeći menadžeri u bankama u međuvremenu rade kao direktori institucija, a ne kao preduzetnici“, kritikuje profesor Dirk Širek, ekspert za bankarski sektor Univerziteta Darmštat.
Ekonomista Martin Helvig smatra međutim da je učinjeno suviše malo. Za dugoročnu stabilizaciju financijskog sektora bankama je trebalo propisati veći omer sopstvenog kapitala. Stvari slično vide i kritičari globalizacije is pokreta „Occupy“, koji će ponovo izaći na proteste ove subote.
Koliko teško su bankari pogođeni krizom?
Mnogi, u to vreme za krizu odgovorni bankari, promenili su posao i sada se bave još unosnijim biznisom. Bivši direktor banke „Lehman Brothers“ Ričard Fuld sada radi za financijsku konsalting firmu „Matrix Private Capital“. Ni druge bankare pad nije odveo u ponor. Ove subote oni se sastaju u Londonu, ali – kako kaže jedan od njih – ne da proslave desetu godišnjicu stečaja, već kako bi negovali svoju mrežu i poznanstva.
Da li smo sigurni od izbijanja nove krize?
Rizika je mnogo: cene nekretnina su visoke, državni dug u Italiji i dalje raste, a tu je i monetarna kriza u Turskoj i na finansijskim tržištima zemalja u brzom razvoju. Hedž-fond menadžer Stiv Ajsman, koji se pre deset godina kao jedan od prvih kladio u propast „Lehmana“, čime je zaradio milijardu dolara, vidi značajne rizike u kripto-valutama (Bitcoin, Litecoin), a potom i u američkim auto-kreditima, pa i u „Tesli“.
I konačno, opasnost predstavljaju još uvek labave monetarne politike, upozorava šef upravnog odbora švajcarske banke UBS Aksel Veber: „Centralne banke bi dobro postupile kada bi ovaj sistem polako noramalizovale. „Vidim da se sve odvija veoma sporo. I to samo po sebi može da bude još jedna opasnost za stabilnost“.