Derviška rakija

Mumin Ljama, koji je titulu „baba“ (otac) dobio još 1996. s osmehom nas dočekuje u njegovoj tekiji u starom delu Đakovice. Tekija je obnovljena posle rata jer je, kaže, zajedno sa celom Starom čaršijom, namerno zapaljena nakon što je marta 1999. počelo NATO bombardovanje.

Posle kafe, ljubazno se smešeći, nudi nam rakiju. Nju je, sa ponosom ističe, sam pekao.

„U mojoj familiji rakija se peče od 1900, od kada je rođen moj otac, a možda i ranije. Vino ne pravimo jer ne znam kako da ga čuvam. Moja majka je živela 89 godina i nije pila, ali je mogla da na osnovu mirisa prepozna da li je rakija dobra ili ne, pa čak i koliko stepeni je jaka. Za mene je najbolja rakija od rizlinga“, kaže Ljama dok nam nazdravljajući želi dobrodošlicu.

„Ne znamo da je zabranjeno“

„Meni moja vera nije zabranila alkohol. Ne smem mnogo da pijem jer i kad mnogo jedeš – boli te stomak, a ako mnogo piješ rakiju – boli te glava. Mi Bektešije (Bektaši) pijemo, a mnogi i sami peku rakiju. Ako pijem jednu ili dve čašice – isti sam čovek, možda malo raspoloženiji – gde je tu greška“, kaže i zatim nam priča priču iz vremena proroka Muhameda:

„Kada je prorok Muhamed jednom izašao iz svoje kuće da ode negde u goste, video je neke ljude kako piju vino. Bili su dobro raspoloženi i veseli. Rekao im je: 'na zdravlje'. Kada se vratio nakon sat, sat i po, oni su se svađali i međusobno psovali. Rekao im je: 'haram'. Međutim, mi Bektešije bili smo tu kada je otišao, ali ne i kada se vratio. Zato ne znamo da je zabranjeno“, smešeći se kaže nam Ljama.

On je po struci albanolog i priča nam kako mu je pečenje i prodaja rakije bio jedini izvor zarade kada je, u vreme Slobodana Miloševića, 1992. bio izbačen sa posla u jednom od tadašnjih jugoslovenskih osiguravajućih društava. Istu sudbinu doživela je i njegova supruga, elektroinženjer, koja je do tada radila u Elektroprivredi Srbije.

Litar loze za nemačkog generala

„Kada je ostala bez posla, moja supruga je počela da šije – najpre za svoje drugarice, a onda i za ostale. Ja sam počeo da pečem rakiju, ne više samo za sebe, već i za prodaju jer smo morali da se prehranimo i opstanemo. Šest godina sam pekao po 30 tona grožđa koje sam najviše kupovao u Orahovcu. Rakiju sam prodavao i živeo tih para. Pošto imam titulu Baba, mogao sam da živim na račun Bektešija koji žive ovde u Đakovici i na Kosovu, ali hteo sam svoj novac i da živim od svog rada“.

Kod njega su, kaže, dolazili brojni komandanti Kfora, ambasadori… Među njima i jedan od nemačkih generala:

„Kada sam mu ponudio rakiju, skamenio se. Mislio je da se šalim jer je znao da muslimani ne piju. Nazdravili smo, popili po koju i na kraju je veoma rado sa sobom poneo litar moje loze. Nedavno je kod mene boravio i Jan Klif, ambasador Velike Britanije na Kosovu. On se dodatno iznenadio jer je na flaši pisalo 'Mihail Gorbačov'. Mnogi gosti poklone mi po flašu rakije, a i ja njima ne ostajem dužan – poklonim i ja njima moju rakiju.“

Osim u Đakovici, po rečima Ljame, Bektašije na Kosovu žive još i u Peći, Prištini i u Prizrenu. Tekija je jedna i centar je Đakovica. Bektešije svoje tekije imaju i u Novom Pazaru, ali i na samo dvesta metara od Bele zemlje, graničnog prelaza između Kosova i Srbije na putu prema Preševu. U Albaniji, gde im je za razliku od Kosova priznat status i gde je njihov svetski duhovni centar, Bektešije najviše žive u južnom delu zemlje. Ima ih i u Kroji, gradu odakle je svojevremeno tom zemljom vladao Skenderbeg.

Bez podela u džamiji

Ljama nam objašnjava da samo kod njih postoji titula „baba“, dakle otac, kod svih ostalih su „šehovi“. On navodi još neke razlike u odnosu na ostale derviše:

„Kod nas tekija nije moje vlasništvo. Mi ne treba da se ženimo. Kada sam ja ovde došao, bio sam već oženjen, ali tadašnjem babi to nije smetalo i gurali su me napred. Moj sin ne može da me zameni, a kod ostalih derviša je baš to praksa. Ja sam dvanaesta generacija jer u Đakovici postojimo od 1790. i nijedan ovdašnji baba nema isto prezime.“

Za babu Ljamu su deca svi koji dolaze u njegovu tekiju. Zato slobodno dolaze i žene i muškarci, nema podela. Kada klanjaju, to čine zajedno, a ne odvojeno. Nema ni zavese između njih, kao što je to slučaj kod sunita. „Moto Bektešija je da bez domovine nema vere. Tamo gde živimo, moramo da volimo i poštujemo svoju državu“, kaže na kraju baba Mumin Ljama, nazdravljajući još jednom sa čašicom svoje, domaće rakije.