Delimična odgovornost za Srebrenicu

„Država Holandija je tada postupala protivpravno", navodi se u obrazloženju presude. Presuda je pravosnažna i izrečena je u drugostepenom postupku po tužbi koju su podnele „Majke Srebrenice“ protiv Holandije.

Prošlost koja ne pronalazi

Srebrenica je postala sinonim za najveći ratni zločin u Evropi posle Drugog svetskog rata. U julu 1995. godine jedinice bosanskih Srba napale su mali gradić u istočnoj Bosni i ubili 8.000 muslimanskih mladića i muškaraca.

Od početka rata u Bosni i Hercegovini (1992-1995) u oblastima na istoku zemlje – gde se nalazi i gradić Srebrenica – vodile su se žestoke borbe. Iako su u toj opštini nedaleko od Srbije tri četvrtine stanovništva činili bosanski muslimani (Bošnjaci), jedinice bosanskih Srba pod komandom generala Ratka Mladića pokušale su tu oblast da stave pod svoju kontrolu. Plan je bio da se „etničkim čišćenjem“ muslimani proteraju i da Srbi postanu većinsko stanovništvo.

Juriš na zaštićenu zonu

Kada je nakon niza vojnih obračuna vođstvo snaga bosanskih Srba najavilo da će za nekoliko dana izvršiti snažan napad i osvojiti enklavu Srebrenica, UN su na temelju rezolucije Saveta bezbednosti na tom području uspostavile zaštićenu zonu. Ona je obuhvatala grad Srebrenicu i okolnu oblast. Za vojnu zaštitu pre svega su bili zaduženi Plavi šlemovi holandskog bataljona „Dačbat“. Međutim ta jedinica je bila mala i slabo naoružana: u početku je brojala 600 vojnika, kasnije samo 400. Oni su bili naoružani uglavnom lakšim oružjem.

Kada su početkom jula 1995. srpske jedinice napale zaštićenu zonu UN, Tomas Karemens, komandant holandskih Plavih šlemova je zatražio pomoć aviona NATO, ali je ona izostala. Snage bosanskih Srba 11. jula su umarširale u zaštićenu zonu i grad Srebrenicu, a holandski vojnici su im bez otpora prepustili sve položaje.

U susednim Potočarima, koji su takođe bili deo zaštićene zone, sakupilo se između 20.000 i 25.000 Bošnjaka, nadajući se da su tamo pronašli utočište pred srpskim snagama, te da će od Plavih šlemova dobiti zaštitu.

Izručeni ubicama

Već u Potočarima, direktno pred očima holandskih vojnika, Srbi su počeli da odvajaju mladiće i muškarce od žena i starijih osoba. Dok su žene autobusima prebačene na teritoriju pod kontrolom Bošnjaka, oko 8.000 muškaraca je ubijeno u okolnim, napuštenim fabrikama ili u šumi. Svi su pokopani u masovnim grobnicama, neki još uvek nisu pronađeni. Međunarodni sud za ratne zločine u Hagu taj zločin je okvalifikovao kao genocid.

Posebno opterećujuće za vojnike Dačbata je da su pomagali u deportaciji preko 300 muslimanskih mladića i muškaraca koji su se, bežeći od Srba, sklonili u holandsku vojnu bazu. Svi su ubijeni.

Odgovornost Dačbata

Zbog te deportacije „Majke Srebrenice“ su podnele tužbu. Udruženje okuplja oko 6.000 žena koje su u Srebrenici izgubile svoje najbliže. U aprilu 2014. godine tužbu su podnele Prvostepenom sudu u Hagu. „Majke Srebrenice“ smatraju da je tadašnja holandska vlada naredila Plavim šlemovima da se sklone na sigurno, a ne da pomažu izbeglicama. Takođe, holandski vojnici su predali svoje oružje Srbima i pomagali tokom deportacije. Advokat porodica žrtava, Marko Gericen pred sudom je kazao: „Oni nisu sprečili smrt hiljada civila.“

Kratko zatim, usledila je presuda koja je tek delimično zadovoljila podnositeljke tužbe: Muškarci nisu smeli da budu izručeni srpskim snagama, Holandija takođe snosi odgovornost za smrt muškaraca koji su popodne 13. jula 1995. iz baze holandskih Plavih šlemova u Potočarima bili deportovani, saopštile su sudije Haškog suda.

Međutim „Majke Srebrenice“ nisu bile zadovoljne presudom: one vide širu odgovornost holandske države za genocid u Srebrenici i žele da sud utvrdi da je Holandija dužna da odgovara za masakr. Jedna od podnositeljki tužbe rekla je da je pravde bilo za jednu grupu, „ali kako majkama objasniti da su Holanđani odgovorni za smrt njihovih sinova sa jedne strane ograde, ali ne i za ubijene na drugoj strani?“ Zato su uložile žalbu.

Duga borba za pravdu

„Majke Srebrenice“ ističu da hoće da se zadovolji pravda – i traže naknadu. „Naravno da nam ovaj proces neće vratiti naše sinove i muževe, ali može da donese malo pravde“, kaže Hatidža Mehmedović, jedna od podnositeljki tužbe.

Advokati koji zastupaju Holandiju odbacivali su takve optužbe tvrdeći da je tadašnja vojna jedinica Dačbat bila pod komandom Ujedinjenih nacija. Plavi šlemovi nisu imali drugog izbora nego da se predaju.

Suđenje za genocid bivšem generalu Ratku Mladiću, kao i nekadašnjem vođi bosanskih Srba, Radovanu Karadžiću još je uvek u toku.