Trenutno sam u Berlinu u lokdaunu. Stanje lokdauna je na početku bio okidač za neke ratne traume, ali sada sve dobro podnosim. Slušala sam kancelarku Merkel koja na mene deluje smirujuće. Verujem da ta žena, naučnica, zna kako da zaštiti svoje građane i društvo.
Pre nekoliko godina kancelarka Merkel, kako su mediji izveštavali, „lično se angažovala i sazvala sastanak balkanskih lidera“ da bi nakon toga Berlin, zajedno sa vladom u Londonu, pokrenuo nemačko-britansku inicijativu za BiH. Nas nekoliko umetnika i aktivista (Zoran Ivančić, Aleksandar Hemon, Saša Stanišić, Brano Jakubović, Vedran Mujagić, Jasmila Žbanić) napisali smo pismo u kojem smo rekli da je dobro što je Nemačka pokazala inicijativu za Bosnu, ali i da smo ubeđeni da će inicijativa propasti, jer nije bazirana na realnosti BIH i zato što je birokratska i isprazna. Uglavnom, jednog februarskog dana 2015, pozvani smo na sastanak u sedište nemačke vlade – Bundeskancleramt.
Dočekala su nas dva gospodina, saradnika kancelarke. Ona nije mogla da nas primi. Ukrajina je gorela.
Jedan od njih imao je ispred sebe tanku, polupraznu fasciklu. Na njoj je pisalo BIH. „To je sve o nama“, pitala sam ga. „Da“, rekao je.
Jedan nikada nije bio u Bosni, a drugi je bio, ako se dobro sećam, u kratkoj poseti. Producent Zoran Ivančić i ja obrazložili smo tačku po tačku zašto će i kako nemačko-britanska (kasnije nazvana EU-inicijativa) za BIH da prodne. Ali nismo ostali samo na kritici: predložili smo korake, izneli argumente, napisali objašnjenje za predloge koji mogu da donesu stvarnu promenu.
Jedna od stvari koju smo u tom pismu i na sastanku tražili jeste promena Dejtonskog sporazuma i neefikasnog načina organizovanja i upravljanja zemljom. „Dejton“ je mirovni sporazum koji je uspešno zaustavio rat pre 25 godina. Na osnovu tog sporazuma kreirana je glomazna i neefikasna administrativna struktura koja danas blokira svaki napredak Bosne i Hercegovine.
Evo primera iz oblasti kulture:
Na državnom nivou ne postoji ministarstvo kulture. BiH je podeljena na dva dela – Republiku Srpsku (RS) i Federaciju BiH. I RS i Federacija imaju po ministra kulture koji ne sarađuju. Zatim, RS je iz nekih razloga Dejtonskim sporazumom celovita administrativna jedinica, a federacija je podeljena na deset kantona. Svaki kanton ima svoje ministarstvo. Znači, BIH ima ukupno 12 ministarstava za kulturu.
Što je najgore, osim Sarajevskog kantona, ostali uglavnom nemaju budžet za kulturu, izuzev za troškove samog ministarstva, pa je svrha postojanja tih ministarstva u tome da se uhlebi ministar, sekretarica, vozač, savetnik, da se pokriju troškovi njihovih telefona i troškova koje prave. Posledica je: kultura, uz par svetlih izuzetaka, tavori gušena provincijalizmom, a građani postaju sve udaljeniji od svakog dodira sa njom.
Da podsetim, cela BIH ima stanovnika koliko grad Berlin (BIH 3.531.159, dok Berlin ima 3.520.031)
Zamislite Berlin podeljen na 143 opštine koje imaju svoje načelnike i sve silne službenike, a zatim još da je pola Berlina podeljeno na deset kantona sa kompletnim birokratskim aparatom, desetinama ministarstava, a onda da iznad toga ima Federalnu vladu, pa državnu. Zamislite i to da je građanima Berlina zabranjeno da glasaju za Jevreje, Rome i Ostale, te da je ustavom ozakonjeno da nikada Jevrej, Rom i Ostali ne mogu da budu ravnopravni učesnici u političkom životu. To je ukratko ilustracija kako funkcioniše „Dejton“, kojeg Bosanci zovu i ludačkom košuljom.
Bosancima je te zakone nametnula međunarodna zajednica. Nemačka je potpisnica „Dejtona“ – čiji principi su u Nemačkoj nezamislivi, nehumani i nelegalni! Zašto je u BIH drugačije?
Postoji odličan nacrt novog uređenja BIH
Upoznali smo Bundeskancleramt sa predlogom uređenja BIH pod nazivom K143. To je predlog koji je kreirao veliki broj nevladinih organizacija (iz čitave BIH) i koji ukazuje na način promene Dejtona tako da ni građani, ni nacije ne budu obespravljeni, nego – upravo suprotno – da ojačaju. Projekat se zove K143, jer u BIH postoji 143 opštine. Svaki komadić BIH bi imao svog predstavnika u državnoj vlasti, što danas nije slučaj i zastupljeni su samo jači centri po izboru političkih partija. Gomila nepotrebnih birokrata koji služe kao glasačka mašinerija pojedinih stranaka na taj način bi bila otklonjena, a milijarde ušteđene. Odlična, a jednostavna stvar! Evo link koga zanima OVDE a na engleskom OVDE.
Dejtonska BIH, kakva je sada, odgovara samo „vlasnicima nacija“ koji vode zemlju kao svoju izrabljivačku privatnu firmu. Privatizovali su društvenu imovinu, enormno se obogatili i drže nas u nacionalističkom strahu i konstantnom sukobu i diskriminaciji. I tako je od rata do danas.
Moj film „Grbavica“ bio je, zbog teme ratnog silovanja, zabranjen u Republici Srpskoj. Danas, 14 godina kasnije, novi film „Quo vadis, Aida?“, premijerno izveden na Venecijanskom filmskom festivalu, ne može da bude prikazan u Republici Srpskoj jer govori o genocidu u Srebrenici koji je međunarodno priznat, ali ga vlast u RS negira. Zabrana nije zvanična, ali vlasnici bioskopa se plaše da puste film. Molili smo ih da napravimo zatvorenu projekciju – čak su i to iz straha odbili. Političari-nacionalisti kontrolišu bioskope, pozorišta, medije, škole, udruženja, sve državne institucije – održavajući nacionalističko jednoumlje.
Kada je pokrenuta britansko-nemačka inicijativa, diskriminatorne odredbe nisu dotaknute, Zakon o zabrani negiranja genocida nije usvojen, stvarne promene nisu predložene. I sve je propalo. Milioni evropskog novca otišli su – ne znamo tačno gde… A Bosna je još uvek u administrativnom lokdaunu.
Evropa je skoro četiri godine gledala ubistva u BIH, opsade gradova, uništavanje vrednosti i institucija koje Bosna deli sa ostalim evropskim zemljama i nije uradila (uz par časnih izuzetaka) ništa. Mir je uspostavljen na američku inicijativu.
Nedavno je u SAD pobedio Džozef Robinet „Džo” Bajden. Delu građana BIH ta vest dala je veliku nadu. Od Evrope odavno ne očekuju ništa.
Da li je vakcina za postdejtonsku BiH blizu?
Jasmila Žbanić je bosanskohercegovačka rediteljka koja je rat provela u okupiranom Sarajevu (1992-1995). Njen film „Grbavica“, u kojem se bavi silovanjima u BiH, dobio je Zlatnog medveda na Berlinalu 2006. godine. Njen najnoviji film „Quo vadis Aida?“ nedavno je prikazan u nemačkim bioskopima.