Da li je jeftin hleb i dobar hleb?

Prisila Hajerc je još kao mala sanjala da radi u pekari. Ona danas ima 37 godina i njen san se pre desetak godina ostvario: u pariskoj četvrti Montmartr ona sad već ima dve pekare u kojima nudi bagete, kroasane i sve druge pekarske poslastice bez kojih Francuzi ne mogu.

Ali otkako je lanac samoposluga „E.Leclerc“ u svoju ponudu uvrstio i baget za samo 29 centi, nad njenim snom nadvili su se tamni oblaci. Dobila je protivnika teške kategorije – to je lanac s više od 700 prodavnica širom Francuske, a aktivan je i van te zemlje, probio se sve do Slovenije. Njemu su hleb i pekarski proizvodi samo sporedna delatnost, ali takvom cenom želi da privuče kupce da u samoposluzi, pored hleba kupe i sve drugo što im treba.

Uprava tog lanca samoposluga u reklami objavljenoj po novinama tvrdi da je „smanjila sopstvenu zaradu“ kako bi „ojačala Vašu kupovnu moć onda kad vam je najpotrebnija“. Zato su zamrzli cenu bageta na narednih sledećih šest meseci. Iz kompanije su odbili da razgovaraju s novinarkom DW, poslali su samo dopis u kojem se tvrdi da „cena od 29 centi nema efekta na cenu koju mi plaćamo našim dostavljačima brašna i proizvoda od žitarica“.

Nelojalna konkurencija

Ali zato je za vlasnicu obližnje pariske pekare to težak udarac. „To je nelojalna konkurencija. Oni tako u stvari poručuju da naš posao uopšte nije vredan“, kaže nam Prisila Hajerc dok mesi testo za nove bagete. Oni kod nje koštaju evro i 20 centi.

Na taj tradicionalni francuski hleb otpada petinu njenog prometa i nije joj jasno kako to uopšte može da bude jeftinije: „Kako možete da finansirate proizvodnju jednog bageta s 29 centi? I mi, samostalni pekari, morali smo drastično da smanjimo svoju zaradu, jer cena brašna stalno raste. A pored toga moramo još i da platimo sve naše troškove i da damo platu našim radnicima.“

Pekarki je život u poslednje dve godine bio dovoljno težak i bez tog rata s lancem samoposluga. Od početka pandemije promet joj se praktično prepolovio – najpre zato što nema turista, a onda i zbog toga što su mnogi stanovnici četvrti u kojoj drži pekaru dovoljno imućni pa su tokom lokdauna pobegli na svoja imanja u provinciji.

Pekare su deo kulture života Francuza

Pritom se baš u doba pandemije najbolje moglo videti da su male i samostalne pekare, baš kao i mesare, ribarnice i sl, daleko više od mesta gde se samo nešto kupuje. „Za vreme zabrane izlaska mnogi naši kupci su dolazili jer im je jednostavno bio potreban kontakt s drugim ljudima. To je i za nas normalno, mi poznajemo naše mušterije. Ako neko, pogotovo ako je to starija osoba, neko vreme ne dolazi, mi se onda raspitujemo što je s njom i da je sve u redu. Pekare su sastavni deo života u Parizu i stvaraju veze među stanovnicima“, kaže Prisila Hajerc.

I ne samo Pariza. To je kultura života u čitavoj Francuskoj i Dominik Anrak naglašava da to pogotovo važi za male seoske prodavnice. Čak i turista koji natuca tek par reči francuskog već nakon par dana tamo će biti dočekan uz osmeh, a prodavac će znati koliko on kroasana obično kupuje.

Anrak je na čelu Udruženja francuskih pekara i poslastičara (CNBPF) i tvrdi: „Francuska ima sreću što u njoj postoji 33.000 malih pekara i mi njih moramo da sačuvamo. Mnogi ljudi ne kažu ’idem u pekaru’, nego kažu ’idem kod mog pekara’.“

Niže cene, niži nivo usluga

Hleb je u Francuskoj i državna politika. Dok je čitavu Evropu već preplavila pošast polugotovih pekarskih proizvoda koji se samo dopeku u prodavnici, u Francuskoj je od 1998. na snazi zakon po kojem neko sme da se nazove pekarom samo ako sam proizvodi hleb i pecivo koji prodaje. „Ovom akcijom trgovinskog lanca mi sad delujemo kao prevaranti, kao da cenama varamo naše mušterije“, kaže Anrak.

Zato Udruženje pekara i poslastičara ne želi tek tako da se pomiri sa akcijom supermarketa: svi pokrajinski lideri udruženja poslali su pismo svojim poslanicima, a i pravna služba udruženja želi da proveri da li samoposluga prodaje bagete ispod cene, što je u suštini zabranjeno. I nisu sami: „I druga udruženja – mesara ili ribara – kontaktirala su me i rekla: Ako spremate proteste ili neku akciju, računajte i na nas’. Svima su dozlogrdili ti lanci samoposluga s njihovim nemoguće niskim cenama.“

Janik Filip iz Udruženja poljoprivrednika FNSEA upozorava: „To je deo rata cenama, a usluge su na sve nižem nivou. To će uništiti i radna mesta i čitavi taj deo privrede“. To se već pokazalo u Nemačkoj: i to je bila zemlja s hiljadama malih pekara, ali one sistematski nestaju. I nije im bila konkurencija neka druga obližnja pekara, nego jeftina samoposluga.

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.