Džejmi Šej: Milošević se plašio kopnene ofanzive

„Evropljani imaju previše Pentagona“, naslov je teksta u austrijskom listu Prese, u kojem Džejmi Šej, nekadašnji portparol Severnoatlantske alijanse govori o izazovima NATO danas. Šej smatra da se novac namenjen odbrani ne koristi pametno. „Pretnja našoj teritoriji ne postoji. Opasnost preti našem načinu života, u društvenom i privrednom smislu. Pre svega se to odnosi na teror, iza kojeg stoje različiti akteri, kibernetički-napadi, kod kojih se često ne zna ko je izvršilac. Na tom spisku je i energetska bezbednost“, tvrdi NATO-strateg, koji je na funkciji portparola bio u vreme bombardovanja SRJ.

Na podsećanje novinara da je pre 14 godina NATO započeo sa vazdušnim napadima na režim Slobodana Miloševića u vreme rata na Kosovu i da je u tim intervencijama vojni savez pravio „velike greške, jer su se na meti našli i izbeglička kolona, pa i jedan putnički voz“, Šej je pokušao da objasni, na koji način se NATO suočio s tim propustima.

„Takvi događaji su uvek žalosni i sramni, ali ja kategorički odbijam da je neki od tih napada izveden svesno. Bile su to stravične greške. Imali smo problem da iz vazduha uvek precizno identifikujemo ciljeve. Kada se takve greške dogode, morate što je moguće pre raspolagati objašnjenjima. A ponekad je previše dugo trajalo, dok informacija iz vojske ne stigne do mene. Nekad nam je bilo potrebno i nekoliko dana da bismo novinarima mogli da pružimo više informacija, što je za svet brzih medija u kojem živimo, isuviše sporo. Trebalo je bolje da se spremimo za tu dugu NATO operaciju. Ali na kraju misije smo bili profesionalniji, nego na početku“, kaže Šej.

Novinar austrijskog lista je zatim upitao: Šta ste iz svega toga naučili? „Bilo je mnogo stvari, koje su dobro prošle. Na Kosovu se relativno brzo intervenisalo, ako se ima u vidu užas u Bosni, pre toga, koji smo predugo gledali. Imali smo dva miliona izbeglica, koje su nakon par meseci mogle da se vrate u svoja sela, a ne godina, kao što je to bio slučaj u BiH. Lekciju smo naučili nakon događaja u Srebrenici i u slučaju Kosova više nismo pribegavali praznim pretnjama. Ako me pitate da li je ta misija bila perfektna? Nije. Ali da li je bila bolja od one u Bosni? Jeste“, odgovorio je Šej.

„Mislili smo da će intervencija trajati 48 sati“

Šejov odgovor bio je povod za još jednu konstataciju novinara: Vazdušni napadi u Srbiji i na Kosovu, ipak nisu mogli da spreče, intervenciju srpskih snaga na terenu? „Trebalo bi imati u vidu da je pre NATO-intervencije na Kosovu već bilo 100.000 interno raseljenih. Proterivanje koje su sprovodile srpske snage počelo je pre naše misije. Verujem da bismo bez intervencije saveza imali daleko veći broj žrtva na Kosovu. Ali jasno, kada neko ima kontrolu na terenu, kao što je to bio slučaj sa Miloševićem, onda ne možete diktirati šta će se dogoditi. […] Doduše, mislili smo da će naša misija trajati 48 sati, a ne 78 dana. Za mene je ipak najvažnije. Da li smo ispravno postupili? Jesmo. Da li smo bili uspešni? Jesmo. Zaustavili smo etničko čišćenje“, rekao je Šej.

NATO-strateg, kako Džejmija Šeja austrijski „Prese“ još zove, nije želeo da špekuliše o tome zašto je Milošević na kraju ipak prihvatio povlačenje vojske sa Kosova, pa ni da potvrdi to da li su Britanci zaista pretili kopnenom ofanzivom. „Jedno vreme Milošević je verovao da će unutar NATO doći do internog spora oko vazdušnih napada sa kojim bi se na kraju prestalo. A onda je shvatio da nećemo odustati. Naravno da je bio zabrinut zbog te mogućnosti. Niko to nije priželjkivao, ali kopnena ofanziva bi bila logičan, sledeći korak. […] O tome nije bilo zvaničnih odluka. Mislim da se Milošević plašio te opcije. Procenio je da je bolje da povuče vojsku. Uostalom, Amerika je na kraju uspela da izvrši pritisak na Rusiju, koja je Miloševiću poručila da je vreme da prestane.“

Medikus – politička pozadina i dalje nepoznata?

Od događaja sa prostora Zapadnog Balkana, u fokusu nemačke štampe danas je presuda izrečena vlasniku klinike „Medikus“, njegovom sinu i saradnicima odgovornim za ilegalnu trgovinu organima. Ljutfi Derviši i njegov sin, osuđeni su na osam i sedam godina, ostali na tri ili na uslovnu kaznu od godinu dana.

„Bubreg u specijalnoj ponudi“ naslov je teksta u Zidojče cajtungu, koji primećuje da je politička pozadina tog slučaja ostala nerazjašnjena. „Klinika Mediku u viziru je istražnih organa još od novembra 2008. godine. Jilman Altun, 23-godišnji Turčin, zatečen je na aerodromu u Prištini. Nekoliko sati pre toga boravio je na klinici. Njegov bubreg bio je namenjen jednom 74-godišnjem Izraelcu. Veliki broj siromašnih ljudi iz zemalja poput Rusije, Moldavije i Kazahstana dovođeni su u Prištinu, gde im je vađen bubreg za odgovarajuću sumu novca. Obično su im obećavali 15.000 evra, ali bi na kraju dobijali znatno manje.“

Ljudske organe na ilegalnom tržištu kupovali su stranci dubljeg džepa. Nemački nedeljnik „Špigel“ svojevremeno je dokumentovao priču Ruskinje Vere Švedko, čiji je bubreg od 8.100 evra, na kraju jednom nemačkom industrijalcu prodat za 82.000 evra. Bilo je i tvrdnji da klinika pripada jednom nemačkom lekaru, koji o ilegalnim transplantacijama bubrega navodno ništa nije znao, podseća Zidojče cajtung.

Evropski istražitelji su u međuvremenu došli do saznanja koja ukazuju i na umešanost stranih državljana u ilegalnu trgovinu organima. Izvesni Moše Harel iz Izraela, tragao je u svojoj zemlji za ljudima, koji bi bili spremni na prodaju organa. Ukoliko bi iznudio pristanak, vađenje bubrega bilo bi organizovano u Prištini. Iako je trgovina organima čak i prema kosovskim propisima nezakonita, intervencije je odobrio nadležni sekretarijat. U međunarodni lanac trgovine organima umešan je i Turčin Jusuf Sonmez, ali se ni on ni Harel nisu našli pred sudom misije Euleks.

Pripremio: Jakov Leon
Odgovorni urednik: Ivan Đerković