Crkva će se udaviti u crnim parama
Rusija je dobila monopol u još jednoj „privrednoj grani“. Predsednik Vladimir Putin je potpisao ukaz kojim se uređuje ko su to „hodočasnici“ i šta je „hodočašće“. Kratki dokument zapravo stavlja organizaciju poseta svetim mestima isključivo u ruke verskih zajednica ili struktura koje su one ovlastile.
Veliki broj putničkih agencija koje su organizovale hodočašća će ili ostati bez prihoda ili će morati da se podredi i deli pare sa dva glavna organizatora takvih putovanja – Ruskom pravoslavnom crkvom (RPC) i većem muftija. Na kraju krajeva i ruski muslimani idu do svetih mesta u Saudijskoj Arabiji.
Glavni lobista iza ovog ukaza je patrijarh Kiril. Takođe je tražio – i dobio – da verske organizacije ne moraju da podnose poreske prijave i da mogu da plaćaju svoje zaposlene koliko im je volja, a ne koliko propisuju zakoni o radu.
„Hodočasnički“ ukaz je poslednji čin pretvaranja glavnih ruskih konfesija – preciznije, njihovih rukovodećih struktura – u velike i nekontrolisane fabrike za priliv i pranje crnog novca.
Struktura RPC je strogo hijerarhijska i podseća na vojsku. Obični parosi – ljudi koji obično podižu nekoliko dece – potpuno su nemoćni u toj strukturi, nemaju utvrđenu platu i imaju neograničene obaveze. Oni ništa neće dobiti ovim rešenjem Kremlja. Naprotiv, dok okuplja vernike za hodočašća, lokalni sveštenik će ni kriv ni dužan morati da im objašnjava zašto više ne mogu da biraju u čijoj će organizaciji i po kojoj ceni ići na put.
U žargonu biznisa, samo će rukovodstvo RPC imati benefite od sistema u čijem je kreiranju učestvovalo preko patrijarha.
Predstavnici RPS vole da kažu da u Rusiji ima skoro osamdeset ili čak sto miliona pravoslavaca. Ipak, statistike i moje lično iskustvo običnog vernika pokazuju da u praksi samo mali broj ljudi živi hrišćanskim životom, redovno čita Sveto pismo, ide na pričest i bogosluženje nedeljom.
Prema nalazima centra Levada, procenat takvih nikada nije prešao 10 ili 12 odsto onih koji sebe zovu pravoslavnim. Razume se, poseta ili donacija crkvi je svačiji lični izbor. Ali tako skroman udeo aktivnih vernika stvara problem crkvenoj strukturi koja ima brojne nekretnine i vidi sebe jednim od simbola ruske državnosti – naprosto im nedostaje novca.
Crkvena hijerarhija dakako ne želi da bude siromašna. Današnji poglavar je to shvatio još dok je bio mitropolit Kalinjingrada i Smolenska, kada se završio religiozni bum krajem osamdesetih i početkom devedesetih. Ustrojavanje crkve po vertikali bilo je i tada i sada njegova glavna preokupacija.
Dovoljno je popričati sa nekim običnim sveštenikom da se sazna kako funkcioniše vertikala. Svakog meseca svaka parohija u koverti daje određenu sumu glavešini crkvenog okruga. On onda deblju kovertu nosi episkopu, ovi ih daju mitropolitima, a ovi nose u Moskvu.
Tu su i državne pare za obnovu i restauraciju crkvenih objekata, a te poslove dobijaju oni koji su bliski crkvi. Doduše i pravoslavni – i ne samo takvi – biznismeni nikada ne odbijaju kada ih neki guverner ili predsednik države, skupštine ili vlade zamole da pomognu crkvi. Nije čudo da je patrijarh redovno u vrhu neformalne liste lobista kakvu sastavljaju ruski poslovni magazini.
Slična je priča i kod muslimana – uz opasku da tamo nema stroge hijerarhije pa se sredstva drugačije raspoređuju. Takođe, muslimanski vernici u proseku pomažu versku zajednicu nešto više od pravoslavnih. Ali nema nikakve sumnje da je sistem uvek podložan korupciji, bez obzira na veroispovest.
Ovo sve političkom režimu garantuje bespogovornu lojalnost rukovodstva najvećih konfesija u Rusiji. Neprozirni finansijski tokovi uvek mogu biti odličan razlog da državne inspekcije ili policija banu na vrata. Naravno, oni će to učiniti samo ako režim vidi potrebu.
U zamenu za dozvolu da budu alave na pare zvanične religijske strukture podržavaju politiku Kremlja i aktivno učestvuju u stvaranju državne ideologije zasnovane na neslobodi i svevlasti. Pri tome sa pravne tačke gledišta država ostaje sekularna – ona izdvaja pare jedino za restauraciju crkava i manastira zato što se smatraju spomenicima istorije i arhitekture te podržava socijalne programe.
Narod dobro vidi šta se zbiva. Poslednjih godina nastaje talas maltene militantnog ateizma, posebno među mladima i pripadnicima srednje klase i to najviše jer ljudi odbijaju licemerje i pohlepu onih koji pozivaju na asketizam i duhovnost.
Hijerarhija RPC ne obraća pažnju na tu manjinu, smatraju ih grupom skandaloznih snobova koji uzimaju pare od Stejt dipartmenta i Džordža Sorosa. Ali to je velika greška.
Slogani ljudi koji su u maju u Jekaterinburgu protestovali protiv izgradnje hrama su nagoveštaj kakav bi stav o crkvi uskoro mogao da ima najveći deo društva. I kako bi se, možda, jednog dana ponašale postputinovske vlasti prema religijskim organizacijama, a posebno prema RPC.
Jedini put da se izađe iz korupcionaške zamke jeste da se prizna da jurnjava za brojem nominalnih vernika i statusom uništava crkvu. Naprosto, bolje je biti siromašniji, ali zato slobodan i poštovan.
Ne vidim nikakve naznake da neko u RPC ima takav uvid. Bojim se da se neumitno približava trenutak kolapsa sadašnje crkvene strukture.
*Ruski novinar i politički komentator Konstantin fon Egert je redovni kolumnista DW na ruskom jeziku i voditelj emisija na TV kanalu Dožd. Ranije je bio urednik moskovske redakcije servisa BBC i glavni urednik radija Komersant FM.