Postupak pred Vrhovnim sudom zapravo i nije bio potreban – jer kako je moguće da neka vlada uopšte dođe na ideju da sama odlučuje o izlasku iz Evropske unije, a da o tome ne glasaju izabrani predstavnici naroda? To nije demokratski, to je ponašanje koje karakteriše samo autokrate tipa Putin ili Erdogan. Tereza Mej nije sebi (a ni svojoj legitimnosti) učinila uslugu pokušajem da bregzit „progura“ bez političkog otpora.
Nerazumevanje demokratije
Svađa oko Vrhovnog suda i njegove presude razotkrila je sve slabosti britanskog razumevanja demokratije. To s jedne strane pogađa ekipu takozvanih „bregzitersa“, kojima je legitimna svaka ona metoda uz pomoć koje mogu da „zgaze“ svoje političke protivnike. Njihovo nepoštovanje temeljnih demokratskih načela i ophođenja jednih s drugima, pokazuje da se i britanski konzervativci već odavno nalaze na putu „trampizacije“.
To ide toliko daleko da ministarka pravosuđa ne staje u obranu svojih vrhovnih sudija kada ih desni, huškački mediji vređaju kao „neprijatelje naroda“. Bregzit je, čini se, u međuvremenu dobio dimenzije nadređenog državnog rezona koji opravdava sve i svašta. I na najboljem je putu da ozbiljno nanese štetu ne samo vezi ostrva sa Evropom, već i britanskoj demokratiji.
Nepodnošljivo huškanje
Zaista je neoprostivo i odvratno to na koji način se mnoge pristalice bregzita i njihovi trolovi odnose prema tužiteljki Đini Miler. Ona je svojoj zemlji učinila uslugu time što se izborila za pravo parlamenta da donese te važne odluke. Ona za to plaća visoku cenu: Đini Miler i njena porodica već neko vreme dobijaju pretnje i „bombarduju“ se verbalnim đubretom. Nju zbog njene inicijative ne napadaju samo politički, već i seksistički i rasistički – i to na najodvratniji mogući način. Gde je tu bila Tereza Mej, gde su bili njeni bregzit-ministri da jasnim stavom poruče javnosti da bi političke sukobe u Velikoj Britaniji trebalo voditi civilizovano, a ne pretnjama smrću? Nigde ih nije bilo!
Borisu Džonsonu, Dejvidu Dejvisu i Lijamu Foksu – trojici lidera frakcije koje podržava bregzit – očigledno je svako sredstvo dobrodošlo kako bi se ućutkala opozicija. Pritom još uvek nije stvarno jasno kako bi izlazak iz Evropske unije uopšte trebalo da funkcioniše. Iako mnogi stručnjaci osporavaju da će Velika Britanija i njena privreda imati koristi od bregzita, njegovi zagovornici ga se drže sa kvazi-religioznom strašću i istom takvom iracionalnošću.
Kucnuo je čas parlamenta
Što se tiče Evropske unije, presuda u Londonu ne menja ništa na činjenicama: Unija i dalje čeka na to da Tereza Mej dobije podršku poslanika i zatim aktivira član 50. ugovora Evropske unije iz Lisabona. Za parlament u Vestminsteru kucnuo je čas u kojem mora da dokaže sledeće: predstavnici naroda prilikom bregzita moraju da zaštite interese britanskih građana. Tu se radi o pravima poslodavaca, potrošača, ali i o mnogo drugih stvari. Oni istovremeno moraju da zaštite i demokratske tradicije svoje zemlje koje su nakon referenduma, i zbog tih propagandista, dovedene u opasnost.